Поводом 110 година од рођења, 60 од упокојења, 20 година од увођења у Диптих светих Светог Варнаве Хвостанског вашој пажњи препоручујемо његову приступну бесједу на архијерејској хиротонији у Саборној цркви у Београду на Преображење 1947. године, затим одлуку Светог архијерејског сабора СПЦ о канонизацији, као и предговор блаженопочившег Митрополита Амфилохија и ријеч уредника из књиге ”Радосно пењање на Голготу”, монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи.
На трновитом путу голготе
Приступна бесједа на архијерејској хиротонији у Саборној цркви у Београду на Преображење 1947.
Драга браћо и сестре!
Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву. Онај који мало жртвује, малу ће и част добити. Онај који много жртвује много ће и части примити. Онај, који је међу људима примио највећу част, поднео је, пре тога, и највећу жртву. Јер је Он, по Својим сопственим речима, најпре морао проћи Голготу, да би тек после тога ушао у Своју славу. И како да томе мерилу побегну људи, кад му се потчинио и сами бесмртни Бог. Они који беже од жртве беже и од једине части под овим Божијим сунцем, за коју је вредно борити се. Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове Цркве, остало је као неизменљиво и незаменљиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част, у Христовој Цркви, значи високу жртву.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу с Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Гаврилом, руковођен Духом Светим, изабрао је моју недостојност за Епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме је на жртву Голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу жртву, указао ми је највећу част која сe смртноме човеку указати може. И ја, у овоме часу и са овог места, недовољним речима људског језика, из све душе и из свег срца, благодарим Његовој Светости Патријарху и отачественим архијерејима српским на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи, и највише што могу рећи, то је, да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем.
Eпископска служба голготска је жртва, јер је епископска служба апостолска служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју Ја пијем испићете; и крштење којим се Ја крстим крстићете се. (Мар 10,39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било, него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом крвљу.
Но, Сину Божијем на овом свету био је сваки дан по једна страшна Голгота, и Његова чаша меда потпуно је ишчезла у бескрајној чаши жучи коју је драговољно испио. И Његове су се речи испуниле: чашу коју је Он испио, испили су и апостоли Његови, и крстили су се оним истим крштењем којим се и Он крстио. Од дванаесторице, једанаесторица је мученички страдала, док је и дванаести, Христа ради, много крви пролио. Али, као што је и њиховом Учитељу сваки, а не само последњи дан Његовог живота био по једна страшна Голгота, тако је исто било и ученицима. Почевши од онога дана када су се, страха ради јудејскога, били сабрали у једну тмурну јерусалимску одају, па све до онога часа када су својом крвљу запечатили своје дане. А као што је било апостолима, било је и епископима. Ко ће пребројати гробља мученичких архијерејских костију, разасутих по земљи од апостолских времена па све до времена варварског двадесетог века, и ко ће измерити дубоко море архијерејске крви у коме су потонули безбројни животи архипастира Христове Цркве. И исто онако као што је Сину Божијем. Велики петак био само последња и најстрашнија, у низу свакодневних Његових Голгота, и на исти онај начин на који су апостоли својом последњом крвавом жртвом само закључили број свих безбројних жртава свога апостолског живота, исто тако и на исти тај начин и Епископ је осуђен да сваког часа буде спреман, не само на ону последњу и највећу жртву, него и на све оне велике и мале жртве, и на сва она велика и мала умирања од којих је саткано ткиво његових дана. Да, јер епископи су они који су, као некада апостоли, оставили оца свога и мајку своју, и жену и децу и кућу и благо своје, који су се одрекли сами себе, и узели крст свој, и пошли за Христом. Ово је основна формула епископског живота, и из ње, као реке из свога извора, извиру његова свакодневна умирања и његове свакодневне жртве.
Eпископ нема своје личне радости, нити има своје личне туге. Радост Цркве његове је лична радост, и жалост Цркве његове је лична туга. Губитак Цркве је његов лични губитак, али је и победа Цркве његово лично славље. Свака хула на Бога пада на Епископа као лична увреда, и свако ругање Сину Божијем као поруга самоме њему. Свака неправда мора се коснути његове душе, и свако насиље мора изазвати његов праведни гнев. Свака сиротињска суза мора се сточити низ његово лице, и свако рањено срце јаукнути кроз његова уста. Ко ће чинити добро, а Епископ да се не радује, ко ће радити зло, а Епископ да не буде тужан? Епископ проживљује Голготу када гледа како људи трче за смртним људима, а од Бесмртнога Бога окрећу своје главе. Он проживљује Голготу када гледа како семе Еванђеља пада на пут, и птице га небеске зобљу, и како пада у трње и тамо га трње дави. Да, епископство је Голгота, јер Епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота.
Је ли потребно да вам изнесем овде пресјајне примере епископске жртве? Да вам набројим све оне бесмртне мужеве Цркве који су својом крвљу цементирали њене темеље, и који су подигли њене сводове од мрамора својих мученичких костију? Далеко би ме то одвело и дуго бих вас овде задржао. Али, зар је то и потребно чинити нама, благочестивој деци Српске православне дабробосанске епархије? Зар је потребно, да бих показао лик епископа-мученика, лутати кроз простор и време, кад је такав један лик засијао пред нашим сопственим очима и у наше сопствене дане. То је лик нашег Митрополита, Блаженопокојног Петра Зимоњића…
А нама, браћо, још и сада звуче у ушима непрестано понављане и умилне архипастирске речи Митрополита Петра: „Брат је мио ма које вере био!” Али он није само зборио, он је и творио. Он је своју љубав даривао и десно и лево. А браћа, шта она учинише? Какво му уздарје дадоше? За љубав дариваше га логором, а за братство и јединство послаше га у земљицу црну. Радуј се блажена душо Митрополита Петра! Ти си постала слична Христу и апостолима Његовим. Ти си на овоме свету поднела највећу жртву, да би на ономе свету примила највећу част.
И ето зато, премда познајем слабости своје сопствене душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновитом путу Голготе којим сам се данас упутио. Јер, кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота ових безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу.
У својој првој архипастирској беседи, браћо и сестре, хоћу да упутим неколико речи вама, Христољубивој деци оне Цркве чији сам Епископ ја данас постао. Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова Црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног, и поврате у благо наручје Оца небеског. Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света. Јер, Христовој Цркви мало је стало до тога која ће партија завладати светом, али јој је много стало до тога, да светом завлада љубав, истина и правда. Јер, док не завлада то троје, неће никада завладати мир. Ја се уздам, браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у нашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ, ђаво. Али не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, и не заборавите ни то, да сте ви деца једног народа, који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве. И, зато, ако у некоме од вас живи жеља да побегне од жртве, нека преобрази ту жељу, данас на Свето Преображење, у жељу да еванђеоском жртвом задобије еванђелски венац победе.
А хвала вам, браћо и сестре, што сте данас принели Богу жртву молитве за благослов у моме будућем раду.
Хвала нека је и мојој браћи свештеницима који су данас заједно са мном, принели Господу Бескрвну Жртву, и помолили Му се да ми за нове дужности подари и нове силе.
А Господ наш, Који нам је кроз највећу Жртву даровао највећу победу, нека дарује победу патријарху нашем, и свему вођству наше свете Цркве, које у једном Христу једну жељу има и које у једном Богу само једна мисао води, и нека дарује победу свој Цркви Православној, победу велику и славну, победу над свим вразима Њеним. Амин.
Гласник СПЦ, Београд 1947, бр. 9, стр. 249- 251
КАНОНИЗАЦИЈА
Свети исповедник Варанава
Епископ Хвостански
(1914-1964)
Одлуком Светог архијерејског сабора АС-бр.60/зап.86 од 18/5. маја 2004. године име Епископа Варнаве викарног Епископа Хвостанског је унето у Диптих Светих, тј. Хеортологион и Календар Светих наше Помесне Српске цркве, а 15. маја 2005. године у манастиру Житомислићу извршена је свечана канонизација. Његов спомен ће се обележавати сваке године 12. новембра, што је обзнањено и свим сестринским православним црквама у Васељени.
ПАВЛЕ
БОЖЈОМ МИЛОШЋУ
ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ,
МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ ЧЛАНОВИМА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
СВОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ СВОЈОЈ У ОТАЧАСТВУ И РАСЕЈАЊУ,
БЛАГОДАТ И МИР ОД ОЦА НАШЕГА КРОЗ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ДУХУ СВЕТОМЕ!
Изволи се Светоме Духу и нама (Дап. 14,28) у освећеном Сабору архијереја Српске Православне Цркве- имајући у виду добро и напредак наше мученичке помесне Цркве, да у Диптихе Светих Цркве Православне уврстимо
СВЕТОГ ИСПОВЕДНИКА ВАРНАВУ, ЕПИСКОПА ХВОСТАНСКОГ
Кога је Господ већ прославио после његове мученичке кончине и исповедништва.
Проглашавајући га за исповедника Католичанске Цркве Православне, ми, сабрани на Сабору архијереја Српске Православне Цркве посведочисмо себи и својој пастви да ће се силом љубави Господње и животворног Крста Његовог “жалост окренути на радост” (Јов. 16,20) и да “од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јов. 15,13).
Пример новопросијавшег и новопрослављеног Светог исповедника Варнаве, епископа хвостанског, пониклог у нашем благочестивом Роду, послужиће свима нама да за њим у вери ходимо и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и похвалним песмама, а тако и да славимо Богочовека Исуса Христа, Господа нашега, Дивног у светима Својим.
Прослављање овог светог исповедника даровало је нашој мученичкој Цркви велику духовну радост. Његове молитве пред Престолом Јагњета Божијега, Жртвованог за живот и спасење света и Победника смрти, биће драгоцено заступништво за свеколики православни род српски и за свеколики благочестиви и христољубиви род хришћански, како сада тако и у будућим вековима.
Једино ме Премудроме Богу Спаситељу нашем, кроз Исуса Христа, Господа нашега, у Духу Светоме Утешитељу, слава и величанство, моћ и власт пре свих векова и сада, и у све векове. Амин.
Дано у Патријаршији српској у Београду дана 18./5. маја 2004. године АС Број 60/зап. 86
Председник Светог Архијерејског Сабора
Архиепископ пећки
Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски
+ Павле
”Радосно пењање на Голготу”
Ова најобимнија монаграфија о Владици Варнави, која броји преко 700 страна, представља зборник списа и свjедочанстава о свештеноисповjеднику Варнави Настићу (1914-1964), епископу хвостанском, која су сабрана и објављена трудом монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи код Будве, који је велики познавалац живота и дјела овог новопросијавшег светитеља Православне цркве.
Митрополит Амфилохије: Радосно пењање на Голготу Варнаве Хвостанског – предговор
Овог новог Свештеноисповједника Цркве Христове Епископа Хвостанског Варнаву срео сам за живота први и посљедњи пут у прољеће 1961. љета Господњег, приликом његовог боравка у Манастиру Крушедолу, под присмотром полиције. Наиме, чувши да је послије дужег боравка у Манастиру Гомионици код Бања Луке дошао у Крушедол, отишао сам, заједно са његовим синовцем Антонијем Данила Настићем, мојим школским другом, да га посјетим. Настојатељ манастира у то вријеме био је јеромонах Стефан Чакић. У манастир смо стигли предвече.
Срели смо га у манастирској гостопримници, узели благослов од њега, и кратко разговарали у присуству игумана, представивши се ко смо и да смо студенти теологије. Пред нама је стајао омањи човјек са похабаном мантијом, мршав, са једноставном панагијом на грудима. Очи су му зрачиле добротом, али и брижношћу. Живи и динамични покрети одавали су човјека одлучног. Извјесна нервоза у покретима, нарочито једне ноге, откривала је и показивала све оно што је он претрпио, у затвору, ломљењем ногу, а и оно што трпи у садашњем положају у коме се налазио под полицијском присмотром. Остао нам је утисак, по начину како и шта нам је говорио, да није имао пуног повјерења ни у самог игумана. Остала нам је у живом сјећању и јутарња Литургија у оближњем Сретењском манастиру, који је основала Св. мати Ангелина. Успут, идући према Храму на Литургију, живахним али одлучним покретима, као и ријечима: „Ја ћу то“, одбио је да му вежем одвезану пертлу на ципелама. Послије ручка нас је испратио далеко од манастирске капије, говорећи нам о потреби вјерности, особито нас богослова, вјером, ријечју и на дјелу – Христу Господу.
Радост и његова очинска брижност за нас, остају ми неизбрисиви у сјећању. Као и разговор који је био повод да се огријешим о овог дивног Христовог витеза и страдалника. Наиме, на моје питање о оцу Јустину Поповићу, кога сам тих година посјећивао у Манастиру Ћелијама, одговорио је: „Како је лијеп данашњи дан.“ Поново га упитах: да ли се виђа и да ли има контакта са оцем Јустином? Одговор је био још чуднији: „Видите ли, дјецо, како је дивно процвјетала ова трешња испред нас!“ Ућутао сам зачуђен. После краћег времена узели смо благослов од њега и праћени његовим погледом замакли за брдо. Кажем успут Антонију: „Чули ти какав чудан одговор даде Владика на моја питања?“ „Чух.“, одговори Антоније, такође затечен одговором. „Заиста изгледа“, додадох, „да су у праву они који тврде да је Владика нервно попустио.“ Јер, у то вријеме је по Патријаршији кружила прича да је Владика Варнава, од претрпљених невоља ментално пореметио, па зато не може бити постављен на Епархију. Опрости, свети Владико, моје огрјешење о Тебе! Гоњен и прогоњен Удбом, сигурно си помислио да је Удба послала и овог, теби непознатог, младог човјека, да те испитује о оцу Јустину, твом наставнику, прогнаном од комуниста са Универзитета, који се, као и ти, такође налазио у Манастиру Ћелијама под сталном присмотром полиције.
Свештеномученик Варнава Хвостански заиста јесте био луд, али „луд“ на начин Апостола Павла „Христа ради“. (1Кор. 4, 10) Ова књига, читаоче, коју држиш у рукама, која садржи његово житије, бесједе, списе, бројна писма, записе, и свједочења о њему, од његових познаника, пријатеља и савременика, јасно и очевидно потврђује да је љубав према Христу, и спремност на жртвовање тој љубави, била суштина његовог живота и свеукупног његовог животног подвига. Риједак је човјек и Хришћанин нашег времена, који би свим бићем могао као Епископ новоисповједник Варнава Настић, поновити знамените ријечи Апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.“ (Рм. 8, 35. 38-39)
Још је рјеђи човјек у 20. вијеку код кога се та љубав за Христа распламсала од малих ногу, такорећи од утробе материне. То потврђује све оно што је написао и иза себе оставио од ране младости. Његова гимназијска писма, писма оцу, студентски записи и писма, свједоче цјеловиту усмјереност његову од младости богомислију и Христољубљу. Код њега нема младалачке колебљивости и трагања: он знаде и љуби Христа и свједочи Га ријечју и дјелом, спреман на жртву без остатка. Своје животно Вјерују он је најбоље дефинисао у својој првој архипастирској бесједи (1947), најјезгровитијој и најисповједнијој од свих бесједа наших архијереја од тада до данас. Заиста је његов животни пут, како је речено у тој бесједи, а пренијето у наслов ове књиге – радосно пењање на Голготу.
Као Епископа Владику Варнаву није Господ удостојио епархијског служења, иако је то желио свим срцем. Међутим, то га није омело да буде и постане Епископ апостолског кова, свесрпског и свеправославног васељенског зрачења, исповједничког свевременог свједочења Христа. Ако би тражили њему сличног међу древним исповједницима и мученицима Цркве Христове, сигурно би то био Св. Игњатије Богоносац. Исти дух и исти огањ вјере и вјерности Христу, иста „Распета Љубав“ прожима посланице Св. Игњатија, као и бесједе и писма Варнаве Хвостанског.
Свједочења сабрана у овој књизи ревносним трудом монаха мр Павла Кондића, заиста су само „каменчићи у мозаику“ животног дјела и подвига Владике Варнаве. Надати се да ће временом бити пронађена и сабрана и друга његова писма и записи. Али и ово што је сабрано довољно је да потврди основну истину Варнавиног живота и богословља: жива и живоносна личност Богочовјека Христа, оваплоћена и оваплоћивана у свеживотни подвиг саможртвеном љубављу.
Захвалимо Христу Господу што је у вијеку смућености, млакости и жртвовања лажним идејама и идолима – жртвоприношења молоховским божанствима, послао и подарио Цркви Божјој и нашем народу у свјетлоносној личности Варнаве Хвостанског „жртву живу свету Богу угодну“ (Рм. 12,1), на христолики начин принијету „за живот свијета“ (ср. Јн. 6, 51).
На празник Преображења Господњег
Митрополит Амфилохије
Љета Господњег 2009.
Цетиње
Ријеч уредника
Mеђу корицама књиге коју држиш у рукама, драги читаоче, сабрано је много љубави. Заиста, љубав Божија која је водила Свештеноисповедника Варнаву током педесет година његовог земаљског битисања, озарила је и све нас који смо се удружили да узвратимо љубав на љубав овом верном сведоку Христовом. Ово није само збирка историјских докумената и сведочанстава о Варнави Хвостанском. Жеља која је руководила обликовање ове књиге јесте да се кроз ових 700 страна текста првенствено прикаже духовни профил савременог исповедника Православља и духовни плодови његовог подвига. Варнаву Хвостанског је Господ прославио и међу људима и међу анђелима на небесима. Није, дакле, потребно да га хвалимо а још мање да га правдамо пред климавим судом земаљске историје, њега – становника небеског Јерусалима.
Много више него што је написао у уводном слову ове књиге, Митрополит Амфилохије говорио је нама, монасима Цетињског манастира, о печату који је на његову душу утиснуо сусрет са Варнавом у Манастиру Крушедолу. Сусретали су се они и касније, посредно, преко сведочанстава особа Варнави блиских по духу и богољубљу, ревности за Дом Божији. Митрополит Амфилохије је од студентских дана сакупљао та сведочанства и она чине камен темељац ове књиге. Заиста блаословени камен темељац јер је читав потоњи рад на прикупљању Варнавиних списа, поготово током 2008-2009. г. био плодоносан, да је било могуће направити цвјетник који имаш у рукама, драги читаоче. Ево, из њега се можеш надисати миомириса духовног и напојити воде живе са непресахлог извора благодати Божије.
монах др Павле Кондић