Синоћ је у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. новембра одржано предавање проф. др Предрага Ђоковића на тему: ,,О црквеној музици и онима који је изводе”.
У уводном дијелу проф. др Предраг Ђоковић је говорио о улози музике у хришћанском богослужењу, наводећи цитат из посланице Светог Апостола Павла који, како је истакао, представља еклатантан примјер афирмације постојања и улоге црквеног појања у животу сваког хришћанина и Цркве уопштено:
,,Откуда заправо музика у хришћанском богослужењу и каква јој је улога? И Свети Апостол Павле вели у посланици: ,,Испуњавајте се духом, говорећи међу собом у псалмима, химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме. Из тога савета Апостола Павла хришћанима, наслућује се какво ће место и улогу заузети музика у новозаветној Цркви. Већ тада дакле видело се да ће музика у хришћанској Цркви имати двоструку улогу и то је оно што је најбитније. Под један- музиком се у Цркви прославља Тројични Бог и под два, музика и појање у Цркви служе духовном узрастању верних“, рекао је професор Ђоковић. Он је у наставку нагласио да црквена музика има изразито функционални карактер, са јасним циљем – да прославља Бога и духовно преображава вјернике:
,,Она дакле не служи забави, нити да неког очара, јер она не представља самој себи циљ. Због тога се црквена музика не може упоредити ни са народном, нити са популарном, па ни са уметничком музиком“. У другом дијелу предавања професор Предраг Ђоковић је истакао да они који састављају и изводе црквену музику треба да свим срцем учествују у пјеваној молитви:
,,Свети оци су писали такође о томе какви треба да буду они који састављају и изводе црквену музику, а то су црквени музичари. Од оних који су појали у раној Цркви пре свега хришћански живот, односно делатна вера, побожно расположење, сређеност мисли, а тек потом музички слух јасан и чист глас.
Касније, како се развијала химнографија и појачка уметност, све више се инсистирало на музичким способностима појаца. Од њих се тражило оно што се очекује и данас, да текстове које поју произносе побожно, одмерено, складно, разговетно и изнад свега са разумевањем. Уз то неопходно је да се и сами појци срцем, то јест својим унутрашњим бићем, саглашавају са оним што њихова уста изговарају. Дакле, да својим унутрашњим бићем учествују у певаној молитви, а не да буду као што бива, они који по аутоматизму обављају предану им службу.
Сваки црквени диригент би морао знати да сам отпева Литургију једногласним напевом из певнице у ситуацији кад није у могућности да организује вишегласни хор. На другој страни појци не смију бити задовољни својим површним и парцијалним знањем из Литургијског појања, што је готово уобичајена пракса код нас“, поручио је професор Ђоковић.
У наставку он је образложио да се од узвишеног позива црквеног музичара нипошто не смије правити каријера, будући да хришћанском духу није иманентно и да је крајње непримјерено истицање сопствених музичких дарова или гласовних квалитета:
,,Угледни Грчки музиколог Димитри Коновос у прошлом XX веку писао је да ми црквени појци, односно диригенти, хористи, не треба да од овог узвишеног позива правимо каријеру, намећемо се и преузнисимо изнад других верника у храмовима.
Хришћанском духу је непримерено истицање сопствених музичких дарова или гласовних квалитета. Штавише, црквени музичар би требало да захваљује Богу што му је даровао привилегију да пева на службама Божијим. Ја стојим на том становишту светопочившег Патријарха Павла да је наше Српско црквено појање сасвим добро. Ми имамо лепо појање. Треба да ставимо акценат на оно учење да оно буде лепо, складно, молитвено, интерпретирано у Цркви“. – закључио је на крају проф. др Предраг Ђоковић.
Биографија професора Предрага Ђоковића
Предраг Ђоковић је дипломирао општу музичку педагогију на Факултету музичке уметности у Београду. Постдипломске студије соло пјевања и интерпретације ране музике завршио је као стипендиста Тринити колеџа за музику у Лондону 1997. Магистирао је на Академији уметности у Новом Саду на Одсеку за музикологију са темом Српско црквено појање – теоријске основе и практична примена, а докторирао на Катердри за музикологију Факултетa музичке уметности у Београду са дисертацијом Утицај Европског покрета за рану музику на извођачку праксу у Србији.
Предраг Ђоковић је за протекле три деценије одржао велики број концерата као контратенор изводећи рану западноевропску музику како солистички, тако и у оквиру различитих ансамбала. Стални је солиста најстаријег ансамбла за рану музику Ренесанс.
Од 2011. Предраг Ђоковић је доцент, а од 2016. ванредни професор на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, гдје предаје неколико предмета на Одсјеку за црквену музику и појање.
Како је протекао синоћњи догађај, погледајте на линку: Предавање проф. др Предрага Ђоковића.
текст и фотографије: Борис Мусић