Десето по реду вече 11. Трга од ћирилице било је у знаку јубилеја 200 година од рођења српског књижевника и дипломате из Паштровића, Стефана Митрова Љубише, чувеног по својим приповјеткама, које су сврстане у ремек дјела српске књижевности 19. вијека.
Учесници програма били су: др Будимир Алексић и књижевник и публициста Желидраг Никчевић.
Најприје је лик и дјело Стефана Митровог Љубише приближио публици др Алексић. У свом излагању, подсјетио је да овај писац није посједовао образовање од малена. Тек са четрнаест година се научио читати и писати, истовремено када је научио и италијански језик. „Био је један од вођа српског националног препорода у Боки, заступник у Далматинском сабору и Бечком парламенту, носилац српске националне идеје, народни трибун, књижевник, преводилац, пјесник, даровити приповједач, творац ненадмашних умјетничких приповједака на националној историјској основи, врстан стилиста, те један од најдоследнијих присталица народног језика“ наводи др Алексић. Својом особеном прозом означио је прелаз из романтизма у реализам и дао изузетан допринос српској књижевној баштини. Професор је у свом излагању изнио низ теза о Љубишиној националној идеји, политичкој дјелатности, као и о његовом иразито квалитетном културном и књижевном дјеловању.
Љубиша је почео рано да пише, али се својим приповједачким даром почео бавити тек у петој деценији свога живота. Приповјетке су му излазиле у најугледнијим тадашњим листовима и часописима, наводи професор и додаје да је Љубиша свој књижевни програм изнио у кратком предговору своје прве књиге, цитирајући изводе из поменутог предговора. „Моја је намјера била“, каже он, „да овом радњом очувам неколико знаменитијех догађаја своје отаџбине, а узгред да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напор, врлине, мане и пороке својих земљака, па све то да предам потомству онако како сам чуо и упамтио од старијех људи, јер видим да се сваки дан те ствари преображују и гину, све што је напреднији дотицај и поплавица туђинства.“
Књижевник и публициста Желидраг Никчевић се у свом излагању осврнуо на један наизглед споредан, али изузетно важан „амбијентални аспект“ Стефана Митрова Љубише, што подразумјева свеобухватне мотиве његовог стварања, који су нама у очувању поузданог културно-идентитетског курса посебно важни.
„Његова проза је не само Његош у прози, него је то народ малих прича“, запажа Никчевић, тумачећи књижевно стваралаштво овог великог писца. Код Љубише је писање дефинисано као „повратак, завичају, мајци или материном млијеку“, запажа Никчевић и додаје да се „у основном слоју Љубишиних приповјетки примјећује једна носталгија за скоро потонулим словенским свијетом“.
Унутар његовог стваралачког опуса, провлачи се нека нит својеврсне приповједачке гериле, закључује Никчевић. У једном од његових публикованих писама, на крају стоји „одмах по прочитању спалити“, што се може окарактерисати као неко „позиционо лукавство тих његових текстова“ наводи Никчевић, „који постају етнографски документ првог реда“.
