Select Page

У организацији Црквене општине Зета у недјељу 28. јануара, одржана је Светосавска академија “Диван је Бог у Светима својим” у КИЦ-у „Зета“ у Голубовцима. Светосавску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.

Бесједу протојереја-ставрофора Слободана Јокића преносимо у цјелости:

У дјетињству после читања књига, гледања филмова или слушања прича  жељели смо и маштали да постанемо астронаути, пилоти, фудбалери, кошаркаши, мускетари и тако даље. Захар Прилепин, један од најзначајнијих савремених руских писаца, када је читао књигу Лавр-животопис од Јевгенија Водолазкина пожелио је да да постане светац. Као Лавров животопис и остали животописи тј. житија су записи и приче о људима  који су спремни на вјечни завјет и подношење велике жртве којом је освијетљен свакодневни живот, насупрот неподношљивом култу видљивог и једнократног успјеха који је овладао читавим савременим свијетом. Тако је и са животописом првог архиепископа српског светога Саве. Зашто је то тако? Кад читате његово житије пожелите да будете као он, пожелите да будете светитељ. А светитељство није ништа друго него она првобитна замисао Тројичног Божијег сабора када је стварао човјека. Бог је човјека створио са циљем да буде свет и вјечан. Свети Сава је онај који ту замисао Божију спроводи у своме народу. Он утемељује светост како се темељи нашег народа не би обесветили, како се не би љуљали, урушили или осипали. Кад даље читате житије светога Саве видјећете један веома садржајан, динамичан, занимљив, испуњен и благословен живот. Његов живот није био досада и празнина, већ испуњење смисла живота још од његовог рођења 1175. као Растка, трећег и најмлађег сина великог жупана Стефана Немање и Ане. Ова година је за историју нашег српског народа пресудан догађај који је основа и гарант цијеле касније историје, а самим тим  и гарант нама данас. Био је принц, царевић назначен за наследника престола, светогорски монах, игуман Студенице, први архиепископ српски, дипломата, законодавац, књижевник, ходочасник, личност која је свој цијели живот уложила у ред, поредак, право и  правду, просвјећивање и лијечење људи. Аманет да будемо слуге Господу своме оставио нам је Свети Сава. Оставио нам је аманет и да будемо слуге и браћа браћи својој и сестрама својим, јер ако нема те љубави онда нема ни овог пута Светог Саве, нема пута који води у живот вјечни. И управо тај аманет, који је љубав и брига према другоме човјеку, је најзначајнији аманет светога Саве. Данас влада самољубље, самохвалисање, саморекламерство. Данас влада толико самољубље да никог другог не видимо сем себе и да све жртвујемо себи. Данас је човјек као непоновљива личност изгубио сваку вриједност. Он се не мјери својом посебитошћу и непоновљивошћу већ је постао безвредни број. На човјека се гледа као на сувишак. Да, управо на оног човјека који је велика тајна и другима и себи, како је свети Григорије Богослов рекао у једној својој чувеној бесједи: „Како сам и икона Божија и помијешан са блатом (од грехова својих БЈ)? Сам сам себи највећа тајна, јер сам спој чудесних ствари. Каква је то мудруст Божија о мени као човјеку! Каква је то велика тајна! Нисмо ли можда неки дио (удио, честица) од Њега, и потекосмо свише.“

Даље, живимо у времену кад чак живот дјетета не значи ништа. Све је мање запитаности над животом дјеце широм свијета. Шта је вредније од живота дјетета? Или само да поменемо ону сузу дјетета над којом је застао велики мислилац и рекао да је вреднија од свега на свијету. Суза, а да не помињемо живот. А толико дјеце данас губи живот и затрпано је у рушевинама широм свијета. Живимо у времену када је свијет испуњен ћутањем и тишином над страдањем другога. Савремени иконописац и сликар Стаматис Склирис потрешен данашњим страдањем човјека а нарочито избјеглица и емиграната насликао је слику коју је назвао Сувишни људи. На тој слици у мноштву емиграната на препуном броду и око брода на којем опет има и дјеце налази се Христос као њихов сапутник. Управо Христос учествује у њиховом страдању али и у страдању свакога човјека данас. Он састрадава са њима кроз своје страдање и понижење и мученичку смрт на Крсту. Христос је данас и под рушевинама порушених градова и села. Гдје је год страдање ту је и Христово састрадавање. Он ходи и живи са страдалницима и уплашенима и назива их својима. За Христа нема сувишних људи, сваки човјек је битан. На том путу, путу Богочовјека Христа и његовог односа и састрадавања са људима је свети Сава. Он у својој Студеничкој бесједи о правој вјери јасно говори о безмјерном Христовом човекољубљу, о Његовој безграничној доброти према људима, са јасним циљем да тадашње слушаоце, а данашње читаоце покрене на узвратну љубав према Христу и према другом човјеку, као и на усрдно идење стазама Његових заповести. Свети Сава је љубав Божију према људима, пројављену у Христу, ставио као основу и садржај нашег хришћанског живота. Али, видимокако намјесто сувопарног моралистичког или етичког убеђивања, те каквог наравоученија, Сава у своме бесјеђењу показује практично и живо изражавање доживљене богољубави и истинско благодатно-подвижничко богоопштење. То значи практична и свакодневна брига за човјека. За светога Саву нема сувишних људи, сваки човјек је битан. Из те и такве дјелатне љубави њему није било тешко да подучава људе да сију, да ору, да граде куће, са истим жаром са којим је учио своје архијереје богословљу, правнике, каноничаре – канонима, он подучава све, и сиромашне и богате, и старе и младе и дјецу. Чини велика дјела, гради највеће манастире заједно са својим оцем, али он не заборавља ни сиротињу, него гради по блату калдрме, отвара им изворе и доводи воду, прави им прозоре на кућама и у њих уноси свјетлост, подучава људе сваком знању, свему доброме што може побољшати њихов свакодневни живот. Тамо гдје не стиже он, организује да их подучавају они које је научио да могу учити друге. О том дјелу охристовљења, одуховљења и освећења српског рода и народа на којем није штедио себе, Брана Црнчевић је записао, али се и запитао: „Не знам стадо толико раштркано, па пастира толико запосленог, цркве су Савине и Хиландар и Јасеновац, једном руком  ваља упалити милион свијећа, јеси ли се уморио, Свече“.

Свети Сава је учитељ цијелим својим бићем и животом, али истовремено и непрекидни ученик, учећи друге, учио је себе. Уздижући себе, уздизао је и своје отачаство. Он је наставник јер наставља, поставља људе на добар пут, једини прави – пут вјере, наде и љубави, пут који нас води небеским љествицама ка спасењу. Били су, јесу и биће на том путу и слуга и господар, сељак и сточар, и војник и монах, и неимари и дуборесци и фрескосликари и велможе и владари, и архиепископи и свештеници. Свети Сава је спознао Христа, постао Његов апостол. Младић, који као она срна која тражи потоке, која је пуна чежње, отишао у Свету Гору, отишао да служи Светогорцима пустињацима, царевић коме су била обећана блага овог свијета. Служио  је слугама Божјим, онај коме су требали да служе постаје слуга подвижницима и тако се учи оној врлини коју смо данас прилично заборавили, врлини смирења.

Али, читајући житије светога Саве најискреније се питамо: а шта ће нам овај живот ако није испуњен том љубављу и тим путем, шта ће нам сваки уздах, и трептај срца, шта ће нам било које благо овог свијета ако нисмо срећни у љубави другога? Све ће то да се распрши и да нестане, све ће то да буде сјенка и заборав. Једино остаје љубав према Богу и љубав према ближњему. Само ако нам је ум отворен за свјетлост и за добро, ако су нам срца отворена за љубав, за Бога, за брата, за сестру, за другога, за знанога и незнанога и ма ко да смо, велики или мали, вишег или мањег звања, осјетићемо радост постојања. Тај аманет нам је оставио Свети Сава. Прослављајући Светог Саву и данас, као и увек што смо и што ћемо радити уз Божију помоћ радити, без обзира на све буре и олује овога свијета, и следујући Светог Саву у свим данима наших живота завршићу ову ријеч стиховима Александара Солжењицина:

Како ми је лако живјети с Тобом, Господе!

Како ми је лако вјеровати у Тебе!

Кад ми у недоумици стаје памет или закаже мој ум,

Кад најпаметнији људи не виде даље од данашње вечере

И не знају шта треба урадити сутра-

Ти ми шаљеш мирну поузданост да ти постојиш,

И да ћеш се ти побринути за то,

Да не буду затворени сви путеви добра.

Нека сте живи и здрави и да будете у радости до старости, у љубави довијека!

 

Услиједио је богат културно-умјетнички програм, а на самом крају, архијерејски намјесник зетски, протојереј Игор Балабан се захвалио свима на пажњи и љубави, нагласивши да су најљепшу светосавску поруку пренијела дјеца, кроз стихове Летети, летети, лепо је летети / Живети, живети, лепо је живети. Он је појаснио да је то иста порука коју нам је оставио Свети Сава, али на дјечији начин: ”То је порука да летимо, да се уздижемо све до Христа и да онда тек у Христу имамо истински и прави живот.” Пожелио је да увијек имамо на уму наук ове дјеце, како нам и сам Господ говори.

Фото: Портал Зета

 

Pin It on Pinterest

Share This