Select Page

„И завјешта да се Срби слогом вежу…“

Блаженопочивши проф. Предраг Вукић о прослави Светог Саве на Цетињу у раздобљу од 1856. до 1916. године

Прослава Св. Саве као школске славе на Цетињу први пут је одржана 1856. на иницијативу књаза Данила. О тој прослави Милојко В. Веселиновић у својој расправи „Св. Сава – школски патрон у Срба” објавио је писмо дворског протођакона и секретара Цетињске митрополије Филипа Радичевића, које му је овај послао 1868. године и које гласи:

„Идеја о јачој просвјети покренута је била о владалачком духу бесмртнога господара Црне Горе Данила I, када је ступио на владу самовољне Црне Горе 1851. године, борећи се неуморно да од самовољних Црногораца начини једну државицу давши јој облик монархичне кнежевине.

Поред гвоздене мишице која је стављала темељац камен данашњој Црној Гори, на прво му мјесто бијаше да школа постане у Црној Гори правим избором народне образованости, те књаз Данило 1855. године претвори основну школу у пансион од 20 ђака стипендиста који најбољи бијаху из основне школе. У тај пансион узети су били синови заслужних Црногораца, којима бијаше највреднији професор Стево Петрановић и који им предаваше гимназијалне и богословске предмете. Од његова времена, а за владе књаза Данила, почиње се свечано прослављати Свети Сава просветитељ српски 14. јануара сваке године. Слављење се почиње 1856. године на овај начин: у просторијама манастира цетињскога, гдје се сада налази цетињска конзисторија, прва и друга соба. Света служба у цркви са више свештеника и ђаконом, потом обучени иду у салу школску, за које вријеме слави се процесија са звоњењем звона пјевајући тропар Светог Саве.

Школска сала декорисана је сликама књаза Данила и књагиње Даринке. Узвишено постоље за господара и књагињу, а поред тога на другом асталу спрам иконе Светог Саве освећење водице које свештенство обавља. Иза тога држи говор најбољи ђак, по свршетку кога пјевају укупно ђаци:

Ускликнимо са љубави Светитељу Сави, Српске Цркве врховној светитељској глави, итд.

И послије овога пјевања из руке књаза Данила награђује се најбољи ђак, међу којима спада Михаил Поповић и Филип Радичевић.“

Свечано и за памћење

Ово је прва година слављења Светог Саве 1856. године на Цетињу. Прослављање Св. Саве у цетињској основној школи у континуитету ће се наставити све до 1946. године. У монографији „Цетињска школа 1834-1934“ Петар Поповић се осврнуо и на прослављање Савиндана у истој школи, о чему поред осталог каже:

„Светосавске прославе биле су у цетињској основној школи по правилу увек свечано прослављене, неке чак и врло свечано. За светосавску прославу 1893. год. забележено је у школском летопису, да је била најсвечанија ’какву је до ове године не памте околни становници’. Прослави су присуствовали кнез Никола, кнежевић Данило, кнез Петар Карађорђевић, велики војвода Мирко са многим чиновништвом и грађанством. На вече Св. Саве приредили су учитељ и са ђацима концерт у Зетском дому. Сутрадан су били учитељи са главним школским надзорником позвани у двор, где су учитељи са ђацима у дворском салону поново извели концерт. Школа је добила велики поклон у новцу од кнеза и кнегиње. Сав приход од концерта подељен је сиромашним ученицима и ученицама. Исто тако је свечано прослављен Св. Сава и 1894. године.

Ученици су изводили читав програм пред гостима. У извођењу програма учествовао је и ученик првог разреда Ђорђе Карађорђевић. Он је са једним својим другом рецитовао одломак из Пјесника и виле.

Врло свечано прослављен је Св. Сава у цетињској основној школи 1897. године. Те године навршило се двадесет пет година од оснивања женске основне школе на Цетињу и у исто време двадесет пет година рада њене прве учитељице.

Свечаности су били присутни кнез и кнегиња са неколико чланова породице, митрополит и велик број грађана. Кнегиња је обдарила учитељицу скупоценом златном иконом Богородице. Увече је у част учитељице одржана забава. Светосавској прослави 1898. год. поред кнеза, његових синова и митрополита присуствовали су руски и српски опуномоћени министар на Цетињу.“

У току 1896. године цетињска основна школа добила је на поклон велику икону Св. Саве, коју јој је поклонио кнез Никола. Без сумње, кнез Никола је био централна личност у промовисању и развијању култа Св. Саве у Црној Гори, а на Цетињу посебно.

У седмичном листу „Црногорац“, који је публикован на Цетињу 1871. и 1872. године, као и у службеном гласилу цетињског двора „Глас Црногорца“, који је излазио на Цетињу од 1873. до одласка краља Николе у изгнанство 1916. године, редовно су објављивани исцрпни извјештаји о прослави Св. Саве на Цетињу. Неке од тих извјештаја публиковали смо у додатку нашег рада како би се добила садржајнија слика о томе како је и на који начин прослављан празник Св. Саве у престоном граду Црне Горе.

Празник Св. Саве прослављан је на Цетињу и за вријеме аустроугарске окупације. Петар Поповић наводи да је почетком 1918. празник Св. Саве скромно прослављен у цетињској основној школи. С тим у вези, он каже:

„Управа школе добила је о том инструкције од градског заповедништва. Један учитељ требао је да поздрави гувернерство и окружну команду. У седници наставничког већа од 21. јануара (н.к.) утврђен је програм прославе. Програм је био врло скроман. Прослава је сведена на три ђачке декламације и три пјесме које је отпјевао ђачки хор. Последња тачка била је дељење опанака.“

Настојањем књаза Николе на Цетињу је 1869. године отворена богословија. За ректора Богословије књаз је поставио Милана Костића, родом из Бачке. Празник Светог Саве прослављан је у овом просвјетном заводу сваке године. Описујући текући рад Богословије, Костић у студијском раду „Школе у Црној Гори од најстаријих времена до данашњег дана“ (Панчево, 1876.) поред осталог каже:

„Једна соба посвећена је за домаћу богословску цркву, у славу првог српског просветитеља Св. Саве. У њој се редовно служило преко целе године и сваки дан и у празнике, као што ћемо рећи доцније.“

У току 1872. године богословија је добила на дар слику Св. Саве, о чему њен ректор Костић пише:

„За богословију набављена је дивна слика Св. Саве, коју је насликао наш даровити живописац Александар Мародић. Иста слика представља Св. Саву, првог српског просветитеља, како благосиља народ црногорски, који је кренуо на пољу просветноме. На слици је много деце црногорске, где чекају светитељска благослова. С једне стране стоје међу народом, високопреосвештени митрополит Иларион, уредник „Црногорца“ и учитељ цетињски; а с друге стране Њ. Светлост кнез с књегињом, и с осталим Црногорцима. На средини доле стоје: глобус, руске рачунаљке и друге књиге. Њих приносе деца светитељу на благослов; а међу њима и ’Буквар црногорски’.

Слика је ова дивно уметнички израђена, и остаће као вечити спомен најновије епохе у просветном раду у Црној Гори.“

Иста слика, нажалост, није сачувана и њена даља судбина није нам позната. У сва- ком случају, нема је у Цетињској митрополији.

Светосавски култ промовисан у основном и средњем образовању

Култ Св. Саве промовисан је и у систему основног и средњег образовања у Књажевини/Краљевини Црној Гори. У читанци за други разред основних школа (Цетиње, 1897), коју је приредио Ђуро Поповић, на шестој страни публикована је пригодна пјесма „Св. Сава“. Наводимо двије строфе те пјесме, које дословно гласе овако:

Српска дјеца, српске школе,
Српски народ слави славу
у пјесмама диже, носи
Немањића Светог Саву.

Свети Саво! Српски свече!
Заслуге су твоје силне,
Од радости Србин поје
Данас пјесме преумилне.

У „Православном катихизису“ за трећи разред основних школа (Цетиње, 1906), који су приредили Ђуро Поповић и Перо С. Мартиновић, поглавље „Школска слава“ посвећено је прослављању Св. Саве. У истом се поглављу дословно каже: „Свуда на све стране, гдје год Срби живе, сваке године на дан првог српског учитеља и просветитеља, Светога Саве, свечано прославља тај дан црква и школа српска. Прије тога дана ђаци се по школама припремају у лијепим пјесмицама и родољубивијем бесједицама (декламацијама) да изразе свој душевни дуг великом, заслужном раденику црквеном и школском – Светом Сави; а на сами дан ђаци обуку чисте хаљине, па најприје оду у цркву, те се моле Богу. Затијем са свештенством и народом понесу из цркве литију и дођу у школу, гдје радосно прослављају Светог Саву – првог српског просвјетитеља и учитеља.

А што може веселије и пријатније бити, него кад малени ђаци из дубине својих срца заоре пјесму: ’Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави’“, итд.

У читанци за четврти разред основних школа, коју је приредио Ђуро Поповић, живот и рад Св. Саве исцрпно је описан у поглављу „Св. Саво“. Исто поглавље свршава се поруком ученицима:

„Зато, Србине брате, не пропуштај никад прилику, а да не споменеш и прославиш славног и великог добротвора свог Светог Саву, који је свој живот посветио за срећу, благостање и душевни напредак своме народу. Нек је слава од цијелог српства Светитељу Сави.“

Уз ово поглавље, у истој читанци публикован је и текст пјесме „Немањићу Светитељу Сави“.

Просвјетни систем у вријеме књаза–краља Николе развијао је и изграђивао снажно и утемељено српско национално осјећање код ученика. То је сасвим разумљиво, јер се култ Св. Саве није могао промовисати без афирмације идеје српског националног интегрализма. Примјера ради, у већ цитираној читанци за четврти разред основних школа публикована је и пјесма „Српче“:

Ја сам Српче мало;
Мене српство чека,
Србоваћу, Боже,
Мог цијелог в’ јека.

Српски ћу да живим,
Српски да се владам,
И готов сам увј’ ек
Зато и да страдам.

Ове двије строфе исте пјесме навели смо само зато да бисмо на њеном примјеру илустративно показали какав се национални дух изграђивао и афирмисао у предјугословенској Црној Гори. Сличних примјера могли бисмо наћи још у бројним школским уџбеницима и приручницима који су у истом историјском раздобљу публиковани на Цетињу. Ипак, корисно је напоменути да су школске уџбенике у Црној Гори крајем 19. и почетком 20. вијека писали углавном домицилни просвјетни кадрови. Примјера ради, Ђуро Поповић, који је написао већи број уџбеника за просвјетни систем основног школства, рођен је 1845. године на Цетињу. Књаз Никола поставио га је 1884. године указом за главног школског надзорника Књажевине. Упокојио се 1902. године у престоном граду Црне Горе. И Перо С. Мартиновић, који је већ поменут у овом раду, један од значајнијих писаца уџбеника за ученике основних школа у истом раздобљу, рођен је на Цетињу 1868. године. Упокојио се 1916. у Подгорици. Не стоје, дакле, примједбе одређених индивидуа да су школске уџбенике у Књажевини/Краљевини Црној Гори углавном писали кадрови са стране и да је самим тим, наводно, српско национално осјећање импортовано у Црну Гору споља. Вјеродостојне чињенице говоре супротно.

Стихови краља Николе о Светом Сави

Цијенећи личност и дјело Св. Саве и непроцјењив значај ове еминентне историјске појаве за будућност српског рода, краљ Никола је уочи празника Св. Саве 1912. године написао „Пјесму Светом Сави“. Сматрајући да је истрајан рад на духовном препороду и изградњи националног јединства српског народа суштина светосавске мисли, краљ–пјесник ће поред осталог записати:

Српска црква би плакала
Да се Растко не појави;
Српској књизи и просвјети
Кам темељац он постави,

И завјешта у аманет
да се Срби слогом вежу,
да туђину рад’ неслоге
и трвења не подлежу.“

Краљ и господар Црне Горе полазио је са становишта да је Црна Гора, држава на чијем челу је он био, своје постојање и трајање утемељила на средњовјековној немањићкој државотворној традицији. Управо зато ће при свршетку пјесме посвећене Св. Сави надахнуто записати:

А да нам је она љепша,
Слобода је ресит’ мора;
Слободи је колијевка
Немањина Црна Гора.

Одломци из саопштења проф. Предрага Вукића са научног скупа „Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“

одржаног у манастиру Михољска Превлака 17. јануара 2010.

Опрема текста: Светигора

 

Pin It on Pinterest

Share This