Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је синоћ, 10. децембра 2023. године, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици предавању на тему ,,Утицај богослужења на човјеково тијело, душу и дух“.
Прота Милош Весин се ових дана налази у посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету ,,Свети Сава“ Српске православне цркве у Либертивилу. Његов долазак у Саборни храм Христовог Васкрсења, побудио је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Бивајући преизобилан у богогонадахнутости пастирског слова по чему је надалеко препознатљив прота Милош Весин, крипту је посјетио завидно велики број слушалаца који су са посебном пажњом током цијеле духовне вечери пратили излагање о. Милоша.
У уводном слову, водитељ чтец Борис Мусић пожелио је добродошлицу високопречасном проти и свима сабранима испред свештеног братства Саборног храма, на челу са домаћином протојерејем Николом Пејовићем, подсјетивши на ријечи протине – да све што се у нашем народу српском деси једанпут то је револуција, а други пут то је освештана традиција, акцентујући да је традиција хришћанске заједнице у Подгорици и проте Милоша присутна и жива изнова и изнова, обнављајући се у братском и милом сусрету и сабрању. У наставку је представио и најавио часног госта проту Милоша, захваливши му на доласку и на издвојеном времену, као и на благослову који нам доноси у Подгорицу и Саборни храм Христовог Васкрсења.
Након благодарног и поздравног слова водитеља Бориса Мусића, протојереј-ставрофор Милош Весин узео је ријеч и заблагодарио на позиву и топлом дочеку свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу, праћен громким аплаузом.
Прота Милош је у уводном слову рекао да је ово предавање и заједничарење заправо наставак оног заједничарења литургијског, што и јесте између осталог тема овог предавања:
,,Има ли веће радости, и то у дан васкрсења, него када човек ту радост може просто да додирне кроз присуство свих вас који заправо настављате све оно што је започето јутрос, јер ја ово заиста доживљавам као литургију послије литургије јер управо нас је једна важна литургијска тема и сабрала ове вечери под сводове овог величанственог храма, овде у овом простору где почива утемељитељ савремене црквене Црне Горе, свега онога Христовог и светосавског што дише овим просторима, односно оно чиме ви дишете.”
Он је у даљем обраћању нагласио да циљ Христовог доласка јесте успостављање заједнице љубави и човјека са Богом, али и са ближњима:
,,Циљ Христовог доласка јесте да се успостави заједница љубави. Свети Исак Сирин велики свети отац Цркве, један од оних који је имао револуционарну мисао у своме времену, рекао је да чак и да није згрешио наш пра-отац Адам, да би Христос дошао и да би се Бого-оваплотио. Зашто? Из љубави према човјеку, да би био у што ближем дијалошком односу са својим створењем. Бог нас је створио са љубављу, из љубави снагом своје речи, да бисмо били у непрекидном дијалогу љубави са Њим и једни са другима. Ми врло често, нажалост, загорчавамо животе једни другима, управо немајући снаге, а некад немајући ни свест о томе да би наша превасходна потреба требало да буде да тежимо целовитости.”
Прота Милош је затим указао на схизофреност и дихотомију у бићу данашњег човјека, које како он указује једино своје исцјељење може доживјети у Цркви, у живој заједници са живим Богом:
,,Схизофреност данашњег човека може да доживи своје исцељење једино и само у Цркви под условом, наравно, да човек веома озбиљно схвати поруку Свете литургије, а она гласи: Вкусите и видите, јако благ Господ! Дакле Окусите и видите како је добар Господ! Како да окусите, како да видите? Па самим тим што ћемо учествовати у Телу и Крви Господњој, што ћемо се причестити Богом живим. Има ли делотворнијег, има ли делатнијег искуства о Васкрсењу, него причестити се Богом живим? Зато прве молитве после причешћа свештеника, после причешћа верних, које свештеник изговара и јесу речи пасхалне молитве: Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу. Не, чули смо да је Христос васкрсао, не, писало је на Фејсу да је Христос прије двије хиљаде година васкрсао, не! Него Васкрсење Христово видевши, јер свако од нас је позван да буде сведок тог Васкрсења.”
Прота је у наставку подвукао да вјера није приватна ствар како се то често може чути, већ да је ствар јавности и исповједништва какво експлицитно сагледавамо у свим најевећим људима који красе диптих светих:
,,Зато што вера није приватна ствар имамо мученике, исповеднике и мноштво сведока безброј њих, Христа распетог и васкрслог који, немојте то сметнути са ума, никада никоме Христа нису натурали, као што ни Христос себе ни у своје време када је физички боравио овде међу нама, а ни данас себе никоме не намеће, јер је рекао: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном! А то је оно што нам је најтеже, како се одрећи себе? Вера дакле није била приватна ствар, него је била бити или не бити.”
У другом дијелу предавање, посебан осврт прота Милош је дао на благодарност и онај најважнији дар који сваки човјек прима од својих родитеља, али, који није видљив а заправо држи живот сваког човјека:
,,Сви ми као деца памтимо можда неке нама драге поклоне које смо примили од наших родитеља. Наравно, дар живота који од Бога долази пре свега је оно најлепше и највредније, али, често заборављамо онај дар који некако остаје сакривен од нас. Ја управо о томе говорим врло често младим брачним паровима или о дану венчања или после венчања када се виђам са њима, а то је: Немојте заборавити да је највреднији дар који имате од ваших родитеља, оно што не видите, али оно што вас држи. А то су сузе и молитве ваших родитеља. Нико од вас не зна колико је суза исплакала ваша мајка или бака или отац, да би сте ви кренули исправним, правим, добрим, благословеним, Божијим путем.Управо тај дар треба и ви да принесете Богу ради своје деце или како је то лепо рекао један светогорски старац: Немој много говорити детету о твом Богу, али много, то јесте често говори Богу о твоме детету. Другим речима, моли се за твоје дете! Молите се за своју децу.”
Отац Милош је затим нагласио да блажен није онај ко пребива у пуким задовољствима и задовољењима, већ онај ко по етимологији ријечи блажен не гризе себе изнутра, коме је савијест мирна:
,,Ми помињемо често реч Блажени, и чује се сваке недеље и на другим богослужењима Блажени су чистога срца, блажени гладни и жедни правде, блажени су они који плачу, и тако даље. Међутим, ко је блажен? Ми мислимо да је то нека православна нирвана, да је то неко лебдење између, не! Блажен је онај по етимологији те речи који не гризе себе изнутра! Другим речима блажен је човек мирне и чисте савести! То је блаженство! Не пуко задовољство! Ево и ово задовољство вечерас, оно ће већ током ноћи да изветри, да нестане, ја сјутра поново морам да трагам за новим извором задовољства и то је оно што је у основи многих зависности данас.”
Напослијетку, он се дотакао саме суштине постојања, живота и Страшног суда и опредијељења вјечног и непролазног живота огледаног у једном једином стандарду по којем ће се мјерити свака душа, а то је стандард љубави:
,,Свако од нас ће дати одговор једног дана на питање да ли смо ходили стопама Христовим, по оној молитви на миропомазању, у Светој тајни крштења са којом смо отпочели наш хришћански живот на земљи. Тај одговор ћемо дати када се лицем и лицу будемо срели са Богом живим. Који нас неће грдити, који ће нам поставити само једно једино питање: Шта си учинио са снагом љубави коју сам ти дао? Дао сам ти је да је развијаш, умножаваш и да је шириш око себе. Само то. Све ће бити стандардом љубави мерено. Јер ако смо то имали, онда смо гладног нахранили, жедног напојили, болесног посетили, жалосног утешили и тако даље, наравно да смо онда имали стрпљења и снаге да трпимо, уколико смо имали љубави. Уколико не, чућемо оне најстрашније, најпогубније речи које човек може и да замисли, а њих читамо у Јеванђељу, када Христос каже: Не познајем вас! Има ли веће казне од тога? Не требају нама никаква мучења кроз вечност, како је то често знало графички да се прикаже, нема те физичке муке, патње и тог бола веће од Христових речи: Не познајем вас!
Бог показује да би свако од нас у овоме животу требало да спроведе закон хришћанске математике. Сад се ви чудите и питате постоји ли закон хришћанске математике? Постоји. А он гласи овако: Један хришћанин плус други хришћанин, то нису два хришћанина, то је почетак бесмртности. И зато је сваки сусрет са сваком живом особом непоновљива могућност и неизрецива шанса да се обнови много тога. Но, преко тога, нажалост ми често пута прелазимо и не знајући шта тиме пропуштамо”, поручује протојереј-ставрофор Милош Весин.
Након одржаног предавања прота Милош Весин је са свештенством и вјерним народом одслужио мали помен у параклису Светог Амфилохија Иконијског на мјесту почивања блаженопочившег Митрополита Амфилохија.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
