Милица Бакрач
(Велика, 28. јул, 2021)
Памтиш ли, душо, величко подне?
Сунце је љубило вртове родне,
кад бануше хладне и гладне чете,
газећи старце, мајку и дијете…
Не, нису чули ропце и крике,
нити су жалили, из навике
крв младих срца, низ груди чиле.
Падоше косе, наковњи, виле!
Падоше главе, и очи плаве…
Не, нису стигли ником да јаве,
да су невини, пред правдом Бога.
Не загрлише никога свога.
Осташе руке уморне, празне,
а кривци, ћутке, без зрна казне,
Не дају сестри да свисне од бола,
за Великом и Јагликом из Пивских дола.
Чујеш ли како с дна хладних јама
шапућу да их загрли тама,
једног суровог и хладног вијека
храњена сабљом зла, нечовјека.
Зар их је правда заборавила,
с намјером да нам запали крила?
Чујеш ли, душо, јав својих душа,
Велика, подне, Господ их слуша.
