Izaberite stranicu

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Литургији у Цетињском манастиру на Петровдан 2020. године

Прослављамо двојицу првоврховних апостола Христових – Петра и Павла, двојицу дивних Христових проповједника Јеванђеља, чији глас се чује и слуша до краја свијета, и молимо се Господу да њиховим молитвама и нас утврди у вјери живој и истинитој, у вјери у Христа Бога нашега.

Прослављамо апостола Петра, који је први исповиједио Христа као Сина Божијега. У Светом јеванђељу чусмо мало прије тај разговор између Господа и ученика Његових (Мт. 16, 13-19). Господ их пита: „Шта кажу Јудејци, ко сам ја?”, а они му кажу: „Неки кажу да си Јован Крститељ, други да си пророк Илија, други кажу да си пророк Јеремија, Исаија или неки други од пророка.” – „А шта ви кажете, ко сам ја?” Онда је апостол Петар изговорио ријечи: „Ти си Христос, Син Бога живога”, на шта му Господ каже: „Петре, то што си казао, то није казало твоје тијело и крв твоја, твоја људска памет и људско знање, него Дух Оца мога који је на небесима, Свети Дух”. И онда га је благословио Господ и рекао му: „Ти си Кифа, ти си Петар (што значи стијена) и на том камену ћу саградити Цркву своју и врата пакла неће је надвладати” – на тој вјери коју си ти исповиједио. То је та стијена, то је тај Петар, то је тај Кифа, то је оно на чему је Господ Цркву своју саградио, и на чему Црква Његова до данас постоји и постојаће до краја свијета и вијека – на том исповиједању Христа Бога нашега, којега су проповиједали Свети првоврховни апостоли и остали апостоли, и кога су свједочили и свједоче милиони људи кроз сву историју у току ове двије хиљаде година до наших времена.

Ево и данас смо добили два нова свједока Христа Бога нашега – нашега Богдана, који овако дивно пјева, и Јану – крштене у име Оца и Сина и Духа Светога, који ће такође бити проповједници Христовог Јеванђеља, као и апостоли Петар и Павле, својим ријечима и својим дјелима и својим животом.

Прослављамо двојицу првоврховних апостола који су посвједочили Христа и ријечју, али и својим животом, својим страдањем.

Чули смо како је пострадао Свети апостол Павле. Он је као фарисеј – учени, строги Јеврејин, ученик Гамалаила, чувенога јеврејскога књижевника – био гонитељ хришћана у почетку. Учествовао је у каменовању Светог архиђакона Стефана, и кренуо је, кад су се хришћани разбјежали из Јерусалима према Дамаску и другдје, за њима да их гони. Међутим, Господ га је од утробе материне изабрао за сасуд своје благодати и за свога свједока. И срео га је Господ на путу, и обасјала га је свјетлост са небеса и тада је Савле постао Павле – освећен, просвећен силом Божијом, и постао живи Христов свједок. Како рече у светој посланици својој – три пута је претрпио бродоломе, каменован је, гоњен је и прогоњен, затваран је, пребијан је… Шта све са њим није било док је ходио од Јерусалима до Дамаска, од Дамаска преко Мале Азије, стизао по предању и у ове наше крајеве, и овдје Јеванђеље проповиједао, заједно са учеником својим Титом, стизао до Шпаније, да би на крају свој живот мученички завршио у Риму, у вријеме несрећнога тиранина и злочинца Нерона. Тамо је око његових моштију саграђен величанствени храм, храм Светог апостола Павла.

Свети апостол Петар је такође проповиједао Христа Господа у Азији и Арабији, и он је доспио до Илирика, како каже његово житије, и до ових крајева, и на крају и он је мученички пострадао у Риму, тамо гдје је из његових мученичких костију и тијела израстао један од највеличанственијих храмова данас на земљи – храм Светог апостола Петра, гдје су и пронађени остаци његових моштију.

Ко иде у Рим, у то свето мјесто, тај свети град, освештан стопама Светих апостола и њихових наследника, дивних свједока Христа Бога нашега, треба да посјети и један и други храм, као и оне древне катакомбе гдје су се они такође скривали и сабирали заједно са осталим првим хришћанима.

Прослављамо, дакле, двојицу заиста врховних ученика Христових. Слуге су они били Христа Бога нашега, Његови свједоци, изабрани проповједници Јеванђеља Његовога; били и остали. Зато није случајно да је поред старога манастира на Ћипуру био подигнут храм Светог апостола Петра. Отуда и овај Петровдански сабор на Цетињу, од тога првога малога храма. Ми смо жељели да обновимо тај мали храм, али ови који се баве црногорском културом сматрају да је боље да остане ова рушевина, а то мисле и за друге велике древне светиње. Али, обнавља се вјера у души овога народа, вјера у Христа Бога нашега, а тамо гдје се вјера и душа народна обнавља, онда се обнављају и све оне светиње које су подигнуте у славу Божију и у част Његових Светих изабраника, Његових апостола и Његових мученика, све до Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенскога Тајновидца.

И њих двојица су добили име по овом првом Петру, Петру апостолу. Свети Петар Цетињски, чије свете мошти цјеливамо и Свети Петар Ловћенски Тајновидац, дивни и чудесни свједок Христа Васкрслога и Његовога Васкрсења. И један и други су пострадали као што је пострадао и онај први Петар. Треба прочитати посланице Светога Петра Цетињскога да се види како је он стра- дао у своје вријеме, како је гоњен и прогоњен, чак и овдје на Цетињу хтјели су да га убију, па је морао да бјежи у Цеклин, да га тамо Ђурашковићи спасу од Доњокрајаца и од Бајица. Исто тако страдао је и Свети Петар Ловћенски Тајновидац, и за вријеме свога живота, али је нарочито пострадао послије свога упокојења. Његов гроб, његово завјештање на Ловћену, срушен је. Први пут је срушен 1916. године од окупатора аустроугарских, а онда је обновљен 1925. године у вријеме митрополита Гаврила Дожића, потоњег патријарха српскога, који је крај Другог свјетског рата дочекао у Дахау, заједно са Светим владиком Николајем. Он је био од стране Гестапоа ухапшен у манастиру Острогу 1941. године, по директној наредби Хитлера! Њега је посебно Хитлер оптужио због 27. марта и његове чувене бесједе, када је рекао да треба да се поклонимо пред Богом и Њему да служимо, ако је да страдамо да страдамо за слободу, ако је да живимо да живимо у слободи. То су биле ријечи Светога исповједника Гаврила Дожића, а тога су свједоци два Петра: Петар Цетињски Чудотворац и Петар Ловћенски Тајновидац, чија је црква на Ловћену срушена, а он: ено га, као што је некад Петар бијен и прогоњен и хапшен, тако је и Свети Петар Ловћенски Тајновидац данас ухапшен тамо у зиндану оног паганског маузолеја, и чека Црну Гору и Црногорце да га врате, да испуне његово завјештање. Јер је рекао: „Ако ме не сахраните у овом храму, проклети били!” Проклетство његово је данас на Црној Гори. И ово што се са Црном Гором данас догађа је плод тога проклетства Светога Петра Ловћенског Тајновидца, које ће трајати све дотле док се не освешта и не врати на Ловћен његова црквица, посвећена његовом стрицу Св. Петру Цетињском, и док се он не врати у ту црквицу сагласно његовом благослову. Јер, као што је Свети Петар Цетињски у овоме храму, као што је и Свети апостол Петар у оном величанственом храму у Риму, тако је и онај Петар на Ловћену саградио храм да буде у њему.

Дивни Божији угодници! И после њих толико је било оних, у свим земаљским народима, који су примили њихова имена до наших времена, и били такође свједоци Христа Бога нашега. Колико је и код нас, у нашем народу, оних који носе име апостола Петра и апостола Павла, колико је у другим православним народима – код Јелина, код Руса, код Бугара, Румуна, колико је код западних народа оних који носе та света имена и који свједоче Христа Бога нашега! Зато смо и ми данас овдје, да се и ми поклонимо Христу Богу нашему, да се причестимо Тијела и Крви Његове.

Апостоли Петар и Павле су пострадали на начин на који је пострадао сам Господ, распет! Историја Цркве Божије почиње Христовим распећем и наставља се распећем њеним кроз вјекове, до наших времена. И у наше дане и овдје код нас у Црној Гори је распета Црква Христова, али зато је она и свједок Христовог Васкрсења, као што су били Свети апостоли Петар и Павле и осталих дванаест Апостола, као што су били свједоци Христа Распетога и Васкрслога милиони, милијарде људи, и дан-данас су, широм васељене. И сви они, изворни хришћани, православни, причешћују се Тијела и Крви распетога Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. А и ми, ево, сабрали смо се да се причестимо Тијела Христовог после овога светога петровданског поста, да се причестимо Тијела и Крви Господње, што значи, у ствари, да се причестимо Бога љубави. Има ли веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје? То је највећа љубав коју је Христос показао, не само откривши себе као Бога љубави, него као човјек, од Дјеве рођени Духом Светим, посвједочивши ту љубав својим страдањем, својим распећем и непрекидно свједочећи својим Тијелом и својом Крвљу, дарујући нама своје Тијело и Крв – Свето причешће нам дарујући, да се причешћујемо Тијела и Крви Христове, љубави Његове. Да се кроз Тијело и Крв Господњу и слављење Његових угодника учимо Закону Божјем и да се учимо да ходимо путем Христовим.

Да ходимо за Њим који је Пут, Истина и Живот; да се Њему јединоме клањамо и Њему јединоме служимо, Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу нашем, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Извор: Светигора бр. 303

Pin It on Pinterest

Share This