Izaberite stranicu

Поводом 70 година од страдања великог народног збјега из Црне Горе, Боке и Старе Србије у Словенију, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и тадашњи Мирополит загребачко-љубљански, садашњи Патријарх српски г. Порфирије освештали су 13. јуна 2015. године у Камнишкој Бистрици, на мјесту гдје се налази једна од највећих масовних гробница из тог времена, спомен-капелу посвећену Светом свештеномученику Јоаникију црногорско-приморском и са њим пострадалим свештеномученицима и мученицима, и у њој са свештенством служили Литургију и парастос.

Слово блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорено на скупу у Камнишкој Бистрици: 

Прошло је седамдесет година од кад је ово мјесто, ова земља Словенија постало „мјесто лобање“ – Голгота, са које одјекују ријечи Распетога: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Као и на Христовој Голготи, као и свагда и свуда, као и данас, сви су били и остали на своме дјелу: Распети Христос, који изговара ове ријечи, и који се жртвује за живот свијета, десни покајани разбојник и лијеви убица, Јуда који „издаје крв праву“, Пилат који пере руке у крви праведника, првосвештеници са књижевницима, старешинама и фарисејима који кличу са масом и хуле: „Распни га!“ и „Ако си Син Божији, сиђи с крста!“ (Мт. 27, 40-41).

Овдје је, поред многих других, заједно са осталих седамдесет свештеника Митрополије црногорско-приморске убијен и др Лука Вукмановић, професор Цетињске богословије и гимназије, брат знаменитог југословенског револуционара Светозара Вукмановића Темпа. Остало је запамћено да су њих двојица, заједно са Бранком, њиховим братом од стрица читали „Браћу Карамазове“ Достојевског. Светозар и Бранко су се по читању опредјелили за Ивана Карамазова, а Лука – за Аљошу. Идеологија Ивана Карамазова, за кога нема Бога и бесмртности, па је зато све дозвољено, постала је застава наших револуционара, како у Црној Гори, тако и на ширим свесловенским просторима. Овдје пострадали свештеномученик Лука, следбеник Аљоше Карамазова записао је у једној својој бесједи: „Легиони демона нахранили су душу наше несрећне љевичарске омладине. Успалила их једна фантастична и луда идеја – идеја Кирилова, главног јунака романа Достојевског ‘Зли дуси’: он убија самог себе да докаже да нема Бога… Тако и наши савременици хрле револуционарном самоуништењу себе и човјечанства.“

Овај Аљоша, заједно са својим Митрополитом и сабраћом свештеницима и бројним народом из Црне Горе, као и са десетинама хиљада људи из других крајева ондашње Краљевине Југославије, попео се на своју Голготу, овдје у Словенији. Прогоњени наци-фашистичким обоготворењем крви и тла, с једне стране, и титоистичко-бољшевичким обоготворењем класне борбе, с друге стране, доживјели су овдје, њих преко сто хиљада – своје распеће и смрт. Лијева и десна псеудомистика „тијела и крви“, као новог божанства, тријумфовала је на овом словеначком „мјесту лобање“. Слијепа класна мржња, као основа стварања новог друштвеног поретка, утемељеног на богоубиству, а тиме и на оцеубиству и братоубиству – пожњела је своју крваву жетву.

Данас су поражени не само они који су кренули, прије седамдесет година, на овај „пут без повратка“, него и они који су их бездушно гонили и све оно ради чега су их прогонили и уништавали и ради чега су напунили овдје у Словенији преко 600 масовних гробница и јама, крајем Другог свјетског рата.

Ова спомен капела, на овом Via Crucis, на мјесту Голготе, и молитвени спомен који вршимо, представљају позив потомству и лијевог и десног разбојника, на цјеливање рана Христових и овдје невино пострадалих за име Његово, као истовремено и на отрежњење и исцјељење, свих без разлике, од мрачног подземља каиновског братоубиственог синдрома, тог греховног антибожног усуда, не само нашег, него свеукупног људског рода.

Од сљепила овог и оваквог духовног и душевног помрачења савјести и безумља, заборав зла и злочина не може бити лијек. Истински лијек је једино пробуђена савјест, и дубоко сазнање и признање да од голготске Љубави која се жртвује за живот свијета и од брата човјека, а сваки човјек нам је брат и вјечни сабрат, нема ничег светијег и важнијег ни на небу ни на земљи.

Ту вјечну истину и сазнање није могуће стећи без покајања, без узајамног праштања и помирења свих. И без свечовјечанским искуством стеченог знања: да зло и мржња никада и никоме нису донијели добра и не доносе, како на личном, тако и на свеопштем људском плану.

Извор: Часопис Светигора бр. 247

Pin It on Pinterest

Share This