Select Page

Јн 20,19-31

Наш примерни одговор на данашње еванђелско начало је одговор светог апостола Томе: „Господ и Бог мој!“ И: „блажени који не видјеше, а вјероваше“ (Јн 20,28-29). Вера је пре свега лично приањање и лично унедрење у Бога. Она је слободан пристанак уз истину коју је Бог објавио. А да би вера била и људска и мера унебохода мора бити лично уверење. А да би улучила и божанску меру – безмерје, мора бити света. Господ никог па ни апостола Тому, не присиљава да верује, већ га позива да се увери, да види. Шта да види? – Да окуси и отпочне вечни живот будући да смо у светом крштењу умрли за овај свет. Зато је вера надуслов свих услова да бисмо се спасили. Тај надуслов нам дарује само Дух Свети. Духом Светим верујемо са апостолом Томом у Господа Исуса Христа – Онога, Ког је Бог послао ради нашег спасења. Уз све то, вера је нужна да бисмо се спасили. „Без вјере није могуће угодити Богу;  јер онај који прилази Богу , треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже“ (Јев 10,6). Дакле из тражења, из религије, улази се у веру, у откривење. Само са вером можемо и ми омилити Богу и приспети у заједницу Његових синова/кћери. Сасмо се са вером можемо оправдати и постићи вечни живот. Међутим, пресудно је и спасоносно само ако претрпимо до краја. Дакле, од нас се тражи само истрајност у вери. А вера је благодат, односно дар Духа Светога који само Бог даје човеку. Догађа се да губимо тај предрагоцени дар. Зато нас опомињу речи апостола Тимотеја да ратујемо добар рат: „имајући вјеру и добру сабјест коју неки одбацивши претрпјеше бродолом вјере“ (1 Тим 1, 18-19). А да бисмо имали вере и добру савест, морамо се хранити речју Божјом и молити се Господу да нам веру умножи и увећа. Наша вера је само она „која кроз љубав дјелује“ (Гал 5,6) , односно која је кроз љубав делотворна. Ако није ољубављена, спала је на религију. Ако је пак рационалистичка (= схоластичка) леди крв у жилама. Благоверност мора бити подржавана надом, односно дубоким уверењем и светим Еванђељем и науком светих Отаца. Благоверност је почетак Раја, јер издашно даје унапред вечну радост и светлост блаженог гледања Бога. Додуше, сада ћемо га гледати „као у огледалу, у законитки, а онда (када му се представимо у вери гледаћемо Га) лицем у лице“ (1 Кор 13,12). И видећемо га управо „ као што јесте“ (1 Јн 3,2), јер је вера почетак и крај унебохода у вечни живот. Ево „сада сазиремо благослове вере као у каквом огледалу, чини нам се као да већ поседујемо оне дивне, више стварности за које нам наша вера пружа јемство да ћемо их се једног дана наслађивати“ (Свети Василије Велики,  Liber de Spiriti Samcto, 15,36: PG 32 , 132). Нажалост, ми верници задњих времена „ вјером ходимо, а не гледањем“ (2 Кор 5,7) Бога. И Бога „видимо као у огледалу, у загонетки васкрсе дјелимично“ (1 Кор 13,12). Ми, дакле, живимо обасјани вером у васкресење мртвих , али овде још живимо у тами. Наша вера може бити у тешким искушењима. Свет у ком живимо веома је далек од сваке сигурности. Зашто нам се тако чини? – То је, браћо и сестре, због нашег личног искуства зла, греха и патње, неправди и смрти. Због нашег упадања у зло, чини нам се да је свето Еванђеље и Свето Писмо противречно. Управо то искушење сумњи потреса нашу веру. Оздравићемо од свих сумњи ако се обратимо сведоцима вере: праоцу нашем Аврааму, те да верујемо упркос томе „ када није било ( у нама) никакве наде „ (Рим 4,18), те да са надом верујемо. И наша вера је лични чин. Ми слободно одговарамо лично на Божији позив, јер вера није усамљенички чин. Нико не може, осим прелашћених, сам веровати као што нико сам не може живети. Нико сам није дошао до вере, јер нико сам себи није дао живот. Веру смо примили од предака наших и потомцима је морамо предати. Љубав коју имате присиљава нас да свима говоримо о својој вери. И ми не бисмо могли да верујемо да нисмо подржани вером наших предака. Наши преци су они који подупиру нашу веру и моле се за нас.

Pin It on Pinterest

Share This