„Ја сам само један од свједока онога што се дешавало нашем народу на Косову и Метохији, посебно у граду Приштини, где сам још са тројицом свештеника најпре дочекивао онај страдални народ из Српске Крајине, а нажалост после само неколико година догодило се да смо испраћали колоне српскога народа са Косова и Метохије.“
Овим ријечима започиње причу за Радио „Светигору“ протојереј Мирослав Попадић, свештеник у пензији, кога је бомбардовање и НАТО агресија на СР Југославију затекло у Приштини, гдје је, како каже, 21 годину био парохијски свештеник, а потом је своје служење Господу наставио у Лешку. Отац Мирослав је један од оних неколико драгоцјених извјештача за Радио „Светигору“ са Косова и Метохије у данима најстрашнијих патњи нашег народа на Косову и Метохији, када је медијска кућа Митрополије црногорско-приморске била једини извор информација са терена.
„Па ето, ја бих, заиста најпре хтео да напоменем да сам у Приштини био од 1983. године. Провео сам у Приштини 21 годину, где ме је тадашњи епископ, а касније српски патријарх, блаженопочивши господин Павле поставио у престоници Краља Милутина, у граду Приштини, у храму Светога Николе, храму који је заиста имао велико богатство. Храм Светог Николе је имао онај чувени иконостас у дуборезу, рад Дебарске школе, какви се само налазе два у Македонији, један у Бугарској, а тај је четврти, о којем је српски конзул Бранислав Нушић који је био у Приштини, описујући га, говорио да ништа у животу лепше није видео него тај иконостас. Каже, као да га нису радили дуборесци, него као да су га жене везле.“
Сјећајући се самог бомбардовања и тог злочиначког демонстрирања силе НАТО алијансе над нашом земљом и народом, као један од посебно тешких момената наводи разарање православног српског гробља у Приштини, свједочећи да су двије бомбе разориле капелу и гробље до те мјере да су кости покојника свуда унаоколо лежале разбацане. Ипак, поред свих страхота, по ријечима оца Мирослава, наш народ није падао духом и храбро се носио са недаћама. Као и увијек када је било тешко, и овога пута је Црква била уз свој народ.
„Првог дана бомбадовања, негде око 7 часова увече, зачуле су се те сирене и почеле су да падају бомбе које нису престајале падати 78 дана. Страдало је много народа и у Приштини, и ми свештеници смо нажалост скоро свакодневно служили опела онима који су страдали или од НАТО зликоваца или од шиптарских злочинаца. Много је страдало и наших бранилаца отаџбине, војника и полицајаца, али оно што је мени лично најтеже било, то је када су једнога дана пале две огромне бомбе на православно српско гробље у Приштини, па је срушена капела, порушени су многи споменици, направљена су велика два кратера па су тако кости наших покојника летеле на све стране. Штавише, десило се да смо једну баку сахранили само један дан пре тога, а кад је дошла сутрадан породица нису знали ни где је гроб, ни где је сахрањена. Тако, заиста су то били страшни дани. Страдала је и пошта, касарна најпре, па онда резервоари Југопетрола и многе друге зграде, па смо остајали и без струје.Телефонске везе су биле у прекиду. Успели су касније мени само за цркву да набаве један број телефона, који је заиста касније, после одласка наше војске и одласка народа много користио и нама и нашем народу. Ми свештеници смо имали те радио станице и онда су сви јављали тако мени, а ја сам онда даље преносио шта се дешава. После тог нашег егзодуса српскога рецимо ја сам се сваки дан тада јављао Радио Светогори, оцу Радомиру Никчевићу, и ако он није био тамо био је неко други, и онда сам извештавао шта се све тога дана дешавало, која убиства, киднаповања, паљења и уопште шта се све тога дана дешавало. Иначе, кажем, и за време тога бомбардовања наш народ, иако су ето многи страдали, све то је некако храбро подносио. Ми у цркви рецимо, сећам се, једна школа ми је дала сто за стони тенис па смо га поставили у порти цркве, и онда сваки дан ту се скупљало много деце. Авиони непријатељски лете, а деца се ту играју, и кад почну сирене онда бежимо у цркву, па ме то тако подсетило на оне речи када је Марко Краљевић морао да бежи и оних речи: Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко. Ето тако, у то време наш се народ склањао, а нажалост било је тешко време и за прехранити се, није имало намирница у граду. Хвала Богу, захваљујући браћи Грцима, стизало је доста помоћи, али морали смо ми да се организујемо из Приштине, па сам тако ја или неки други свештеник ишли до Врања, преузимали, па смо то довозили до Приштине, а онда одатле опет долазили су други свештеници из других парохија, преузимали и носили народу да деле. Тако да је и у тим најтежим временима Црква била уз свој народ.“
Прота Попадић наводи да су се највећа страдања нашег народа догодила након бомбардовања и доласка КФОРА.
„Много већа страдања нашег народа су настала тек након бомбардовања. Дошло је значи до повлачења наше војске и одмах, од првога дана почело је паљење кућа, киднаповања, убијања, народ мора да напушта своје домове, поготово на почетку се то дешавало доле са Метохијом. Од првога дана у нашу епархију дошли су митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Митрополит је углавном био доле по Метохији, а владика Атанасије био је по Косову. Једнога дана они нису стајали, нон-стоп су били са народом и тако десило се нажалост да сам и ја моју децу морао да пошаљем да иду из Приштине. Остали смо ја и моја протиница и најстарији син, а дошао ми је шурак да поведе ово троје деце. Најмлађи је мој син Милутин, који је тада био трећа година богословије. Он није могао да се помири да мора да напусти Приштину па је плакао, а одједном као са неба само се једном створио митрополит Амфилохије и почео да га теши и да брише сузе са његових очију, говорећи му: Немој да плачеш. Има да да Бог да се ми поново сви вратимо у Приштину. Ето, Милутин је заиста упамтио те његове речи и покушао да му се макар мало одужи са оном његовом песмом Владико и Ђеде.“
Пријетње, насиље, убијање, киднаповање и паљење су били свакодневни. Када је ипак дошао тај дан да је и он морао напустити Приштину, одлази са надом да неће бити последњи свештеник који је служио у приштинском храму Светог Николе.
„Заиста је било страшно. Није било дана да неко не буде убијен, неко киднапован. Ево ја ћу навести само и један пример мога брата, оца Радивоја Панића, кога сви добро знате. Једнога дана јавили су да је један младић из села Батусе код Косова Поља убијен и он је кренуо да иде да обави опело. Како је истерао кола из гараже и вратио се да затвори гаражна врата, одједном су у двориште упала три младића са пиштољем, ножем и бомбом, и захтевали су од њега да он уђе у кола. Он није пристао и некако је успео да побегне, а они су му узели кола и отишли. Он се опет после свега тога снашао и уз помоћ једног пријатеља отишао да обави то опело. Међутим више ни он није могао да опстане у Приштини него је отишао у Косово Поље, јер је тамо била и његова парохија, да буде са својим народом. Ја сам остао у Приштини по благослову владике све док црква није запаљена 18. марта 2004. године. Заиста је било страшно. Нон-стоп су провоцирали, каменовали цркву, парохијски дом. Свако јутро бих скупљао гомилу камења у дворишту. Окупљала су се та деца ту па би претили, чим ме примете на прозору они би претили прстом, а ја узмем да им машем, а они показују руком као да ће да кољу и тако све се то некако издржало док нажалост после није дошао и овај 17. и 18. март када је црква запаљена па сам и ја морао да оставим Приштину, молећи се Богу да не будем последњи свештеник у Приштини. Ето, хвала Богу заиста кажем, црква је обновљена, сад тамо има два свештеника, али нажалост од 40000 Срба колико је у то време живело у Приштини данас их нема ни 20.“
Оливера Балабан
Разговор са о. Мирославом Попадићем можете послушати на линку: Светигора
