Select Page

Протојереј Виктор Потапов

Суштину Великог поста, који траје шест недеља и који нас води у Страсну седмицу и на празник над празницима, Пасху (Васкрс), најбоље можемо окарактерисати као „слатку тугу“. У овом временском периоду, који је тужан и истовремено узвишен, пред њим се посебно јасно појављује слика човекове грешности, његовог отуђења од Бога, и оглашава се позив на покајање, позив на оно што превазилази ту баријеру коју је човек био подигнуо између себе и Бога.

Руски израз покаиание је превод грчког концепта метаноје, што буквално значи „промена мишљења“. Велики пост не позива нас на бесплодну самоосуду, нешто што може довести до губитка вере у себе или до песимизма и малодушности. Она, пре, позива човека да се врати потребном путу, путу који га води назад у његов очински дом, у његову праву домовину.

Библијско откривење нам сасвим јасно говори да човек има двоструку природу. Према руском песнику Державину, човек је „истовремено и цар и роб“, а те две државе су у бескрајном сукобу једна са другом. Достојевски износи сличну идеју: да се сатана бори са Богом, а да је поље борбе људска душа.

Према Светом писму, човек је храм, али је пали храм, који треба да се очисти и обнови. Он носи лик Божији, али је тај лик постао замагљен и потребно му је обнављање путем поста и молитве.

Позивајући на покајање и обнову срца, Црква Христова такође одлучно одбацује малодушност, нешто што уподобљава духовној смрти и клевети на човека.

Велики пост не проповеда само позив на покајање. Истовремено, њена порука садржи ону Радосну вест без које сам чин покајања не би имао смисла. Она објављује Радосну вест да је човек дете Божије, чиме се Бог заувек сјединио са својом творевином.

Велики пост сведочи о човековој првобитној природи, о његовој вечној блискости са Богом, блискости која је била нарушена и ослабљена грехом, али која се није могла уништити.

У својој суштини, Велики пост је Радосна вест о приближавању Васкрса. Дакле, његова туга је само пут ка радости Васкрсења.

У данима отварања Великог поста чита се Велики канон. Канон је саставио у осмом веку Андреј, епископ острва Крита. Ова одлична литургијска песма пореди стање људске душе са сликама из Старог завета и покушава да пробуди у човеку одговорност за свој живот, да му помогне да себе сагледа и процени у светлу вечности. Ова самоспознаја доводи верника не у очајање, већ на нови почетак — на обнову ума и срца. У томе је снага и лепота Великог поста.

Нека свети дани Великог поста буду за све нас као дани проведени у месту духовног исцељења из којег бисмо могли изаћи бољи него што смо били. Нека нам Господ, Владар свих, помогне да успемо.

Извор: Оrthochristian

Превела Љиљана Поповић

Фото: Медиа.елитси.ру

 

Pin It on Pinterest

Share This