Удружење књижевника Црне Горе организује песнички помен књижевнику и издавачу Јанку Брајковићу који је преминуо 17.августа ове године.Јанко Брајковић је рођен 17.фебруара 1949.године у Писаној Јели код Бијелог Поља. Филозофски факултет завршио је у Никшићу. Био је уредник и директор „Универзитетске ријечи“, затим директор и уредник Издавачких кућа „Унирекс“ из Подгрице и „Унирекс груп““ из Београда, оснивач бројних књижевних манифестација у Црној Гори. Оснивач је и први главни и одговрни уредник „Универзитетске ријечи“ од 1975.до 1991.године. Објавио је књиге поезије:Кактуси(1973), Тајна пепела(1874), Круг на води(1975), Жена у бијелом(1981), Тајна огледала (на српском и македонском језику( 1983), Шта ради шешир(1986, 1987, 1988), Нека нас запамте(1990), Послије свега(избор, 1996), Између живота и смрти или снаi(рукопис у штампи). За свој књижевни и издавачки рад, добитник је значајних и високих награда : Награда УКЦГ, Награда ослобођења Никшића, Слово Ћирилово, Награда за хуманистичку делатност, Златна медаља за заслуге Републике Србије у области културе, Макаријево слово УКЦГ за животно дело, као и великог броја признања за издавачку делатност у земљи и региону. Песме су му заступљене у антологијама, панорамама и зборницима и преведене на неколико светских језика.
Заступљен је у књизи „Ко је ко у култури Црне Горе“ (Будислав Краљ и Новак Вукчевић, Културно – просвјетна заједница, 1997. и 2004.године) као и у Лекесикону културе ЦРне Горе, Николе Рацковића издавач Друштво за очување црногорске кулурне баштине;2009.)
Вечерас када говоримо о нашем пријатељу, Јанку Брајковићу, о нашем песнику, о нашем издавачу, а заменица нашем не односи се само на Јанкову породицу, на његове ближње и најближе, већ и на све нас који смо деценијама били део књижевног мозаика који је он и започео, и градио и саградио,и попут древних градитеља у простору свеукупне културе и књижевности иуЦрној Гори и на свеукупном простору српског језика , српске књижевности и регионалног издаваштва- у трајне постојане и неразрушиве темеље уградио и властиту постојану и тврду реч, ону ретку и све ређу Реч мерену највишом етичком мером претходника,- песника, творитеља… почев од Светог Саве, и штампара Макарија и Божидара Вуковића Подгоричанина и оног дијака Григорија у чијем се почетном запису „Заставих златом ово јевнђелије…“ сместиле и координате деловања потоњих наследника из светородне Лозе Петровића и Стефана Митрова Љубише и Марка Миљанова и ововремених прерано отишлих песника. чији је књижевни опус постао незаобилазна категорија савремене српске литературе у било којој врсти аналитичко- хијерархијског разматрања у свеукупном оквиру националне књижевности. У координантном систему књижевног наслеђа, традиције, историје; историје издаваштва и књижевно- издвачака делалтност Јанка Брајковића и његових издавачких кућа „Унирекс“ Подгорица,“ Јаникс“ и „Унирекс груп“, Београд, и вредносно је и незабилазно вредносно сведочанство у разнородним књижевно-теоријским кретањима, али и показатељ времена у коме је настајало и које је знаковним и значењским смисловима и означило, вредновало и обогатило.
Због свега онога што је урадио у простору издаваштва, не само Црне Горе, а највећма овде, већ и на најширем простору, опсегом и обимом издавачке делатности,због свих оних едиција које је основао, а поменућу само неке: водећа и најзначајнија едиција у савременом издаваштву: Библиотека цивилизцаије ( у којој се по први пут у Црној Гори објављују класична дела античке и римске књижевности: Овидијеве Метаморфозе, Хипократов Канон медицине, Хесиодова Теогонија, Послови и дани, потом Музе у европској књижевности, Антологије хеленске и римске лирике, а све у врсном преводу дрбМарка Вишића), потом Историјски речник средњег века др Војислава Никчевића, затим Грбови и знамења народа; као и монографије о светитељима: Светом Сави, Светом Николи; Извањци о Црној Гори… итд… дела која су неизоставни део духовности ове земље. Потом сабрана дела најзаначјнијих аутора из разнородних друшптвених области- Валтазара Богишића; сабрана дела Ћамила Сијарића, Чеда Вуковића, Жарка Ђуровића… итд; као и књиге из црногорске традиције и предачког наслеђа: Чојство и јунаштво старих Црногораца, Дипломатија Црне Горе… итд…Изузетне и ретке и драгоцене и јединсвене су и књиге- монографије које је и осмислио и уредио: и „Горски вијенац“ и друга капитатална издања преведенна не само на европске језике, већ и на кинески и јапански; и у дуборезу и у кутијама и у кожи… попут древних печатаних издања.
И, наравно, подразумевајуће едиције савременелитературе: поезија, проза, есјистика, књижевна критика, књижевност за децу путопис… итд…Поменућу и да се и Јанкови најближи чланови породице баве књижевним послом( Златна књига љубави, приредила Наталија Брајковић) и Ризница мудрости Наташе Обрадовић, Пјесме за сва времена Наде Брајковић, као и Сабране песме Драгомира Брајковића, затим песничке збирке Вукића Гара Брајковића, и посебно значајна књига- суза, књига младог даровитог прерано отишлог песника из породице Брајковић- Данила Брајковића, а песме пише и његов брат Милета.
У једном интервјуу Српским новинама(главни и одговрни уредник др Момчило Вуксановић) који је дао 2011.године, на питање песника Ђорђа Брујића, уредника редакције за културу, говорећи о делатности Унирекса“ Јанко је посебно је истакао акцију „Књигом против дроге-књиге у библиотеке“, којом како је нагласио: „покушавамо да најмлађој генерацији, као и онима нешто старијима, укажемо на све пошасти овога зла које је завладало. У том циљу поклањамо наша издања школским библиотекама и у ссвим градским и у свим сеоским школама у Црној Гори.
Оснивач је и покретач и манифестације „Култура на сјеверу Црне Горе“ .
Оснивач угледних књижевних награда
Подсетићу да је Јанко и оснивач угледних књижевних награда: Душан Костић, Печат Унирекса, Азбучник. Лауреати ових награда сз: Десанка Максимовић, Стеван Раичковић,Брана Петровић, Драгомир Брајковић, Ратко Делетић, Даринка Јеврић, Ранко Јововић, Мишо Трипковић, МомирВојводић, Јован Дујовић, Гаро Јовановић… и многи други најзначајнији песници српске литературе.
СМРТ ПЕСНИКА – СЕЋАЊЕ НА ЖИВОТ
Древна предања песника описују као пророка. Песник је тај који стоји између два раздвојена света, између човека и Бога спајајући их.
Свака песма/прича/текст се након смрти њеног творца чита као својеврсни епитаф, као завештање оног путника с вечном лиром, оног песника који је зашао с ону страну и творитељске тајне и тајства, коју је васцелог живота одгонетао никад не успевши да похвата магическе конце и нити, од Тајне рођења песме које нам је васцелог свог песничког пута делић по делић откривао, и својим делом подарио као спас и као избављење.
А песниккојих се вечерас сећамо, скоро одреда су миљеници коби, изабраници удеса и, већ самим рођењем, усуд их дарује „гривастом и кривастом путу који у календару није обележен, већ је то пут комета“(како је о позвању песничком певала Цветајева), као и неспоразумом са светом, различитим одрицањима, тако да „животом плаћају за своја крила на земљи.“
„Смрт песника је – како то бележи Андрић- помисао да покојници немају другоg стана ни завичаја до нашег сећања.“
О поезији Јанка Брајковића др Ново Вуковић записао је следеће: „Несклон сувише широком експериментисању, отпоран на инфлацију помодних струјања, вјеран свијету који је давно похранио у себи као можда једину вриједност и као најважнији извор поетског надахнућа, он се оглашава изгледа самоонда када је“чуо свој унутрашњи глас.“
Јанково и песничко и издавачко дело и у овом времену, а посебно у времену које долази, када ће валоризација књижевности на српском језику, бити објективно вредновано и уважавано , јер то дело је и саставни део културе и оног њеног дела који спада у домен највише духовности.
Данас кад само прелистамо странице једног мањег дела књижевне задужбине коју је Јанко сттворио, када нас дотакну те речи обасјане његовим благородним,племенитим и добростивим ликом у нашем памћењу – осим огромне жалости и туге што више није са нама – осећамо и понос што смо ми били његови пријатељи и аутори које је његова Издавачка кућа „Униркес“ и Униркес груп из Београда објављивала, и, и што смо сви скупа градитељи једног неразрушивог храма- храма књижевности, сазданог од изабраних речи….
Перо нашег колеге зауставила је изненадна болест, али и сам живот; она друштвена стварност која је производећи свакодневне кризе и саме писце и издаваче, гурнула на потпуну маргину, тако да су своје дело, своје изабране речи платили најскупљом мером- властитим животима. Па се тако свакодневни пораз и губитак илузија претворио у орфејску песму, у ону невидиму песмину нит која повезује живот и снове, и стоји на разделби самог живота и саме смрти.
Због свега што је током скоро шест пуних деценија урадио на пољу културе, а довољно је да само прелистамо библиографске одреднице свих његових објављених издања и књига, у огромним тиражима, и у у библиографским одредницама представља срж националне књижевности, дело које по свим параметрима, естетским, критичко- теоријским, вредносним, а изнад свега, етичким неодвојивом од естетских, незабилазно је у свим вредновањима, ишчитавањима и анализама.
И још- знам да нема песника из Црне Горе коме Јанко није објавио бар једну књигу. А када говоримо о Јанку желим да поменем и Миомира Крачковића, сликара и техничког уредника који је највише и радио на скоро свим издањима „Унирекса.“.
И ова моја и све ваше речи вечерас- неодуживи је дуг нашем Јанку, песнику, издавачу, његовом делу које се сврстало у непролазну временску стваралачку антологију.
„Песници заувек остају млади ма у ком добу напустили овај свет. Ни софисти нису могли да одгонетну да ли су песници своју смрт предодредили или је она њих изабрала. Поетско дело није само последица него и кључ параболичних песничких лутања.
Али, изван дела и изван живота, у простору што лебди над линијом која живот од смрти дели, савија се загонетка трајања и одлазака.
Нека је вечна слава нашем песнику!
Нисмо нити ћемо га заборавити.
Напротив!
Ово је само тек мали део одживања дуга којим нас је за вјеки вјекова задужио.
Део који се враћа и кроз спомен и кроз песму и кроз онај његов стих: Песме „Врати се кад хоћеш“- Сакриј се сопственом звијездом/Игра се наставља под земљом...“ – односно у онај аутопоетички императив: „Нека нас запамте по словима и по доброти!“
На потресну и тужну и коначну вест о његовом одласку записала сам само три речи:
Занемела. Заћутала. Заплакала.
Не постоје речи које могу да обликују непрежал и тугу због смрти Јанка Брајковића, пре свих осталих одредница, песника и пријатеља песника,и издавача који је својим прегалаштвом на књижевном пољу и простору целокупне културе Црне Горе оставио и дубок и трајан белег.
Отишао је тако некако ненадно човек ретке племенитости и доброте, песник чија се душа трајно и занавек настанила у души његових пријатеља у стиху његове песме Нека нас запамте по словима и доброти!
Отишао је апсолутни књижевни посвећеник, човек у чијем бићу је треперила вечна књига свемира, и на чијим страницама ће и даље куцати било његовог великог срца!
