Академик и пјесник Матија Бећковић је Новостима представио листу поклона које је имао од својих пријатеља. Кад осјећа бесмртност живота, академик и песник Матија Бећковић носи шешир Моме Капора, упали цигарету упаљачем Душана Радовића, пребира бројанице аве Јустина Поповића, пише пенкалом Милована Ђиласа, сједи испод Лубардине слике „Сумрак богова“, котрља лоптицу воска коју му је пружио Атанасије Јевтић, окружен фотографијама Стевана Раичковића и Борислава Михајловића Михиза, гледа икону митрополита Амфилохија.
Тада, како каже, осјећа љубав која се прелива на оба свијета. Можда је то разлог зашто се не раздваја ни од „Ленкиног прстена“. Подсећа га на његову прву и највећу љубав. Откако га је добио за најљепшу љубавну пјесму на српском језику, за „Парусију за Веру Павладољску“, увијек је на његовој лијевој руци.
Примајући награду те 2006, пјесник је рекао да му је најмилија од свих: „Није чест случај да најљепша пјесма буде посвећена најљепшој ђевојци једнога народа и да та ђевојка буде из најплеменитије породице града Србобрана. Ленка Дунђерски је надахнула великог пјесника Лазу Костића да је у пјесми обесмрти.“ А, као што је Ленка инспирисала Лазу Костића да напише Санта Мариа делла салуте, тако је и Матију његова непрежаљена супруга Вера Павладољска подстакла на стварање најљепших стихова.
Успомене су постале дио Бећковићевог живота.
– Да нема успомена не би било ни пријатеља. Живот је припремање будућих сјећања. Рачунам да још није куцнуо час за коначни инвентар – каже нам пјесник.
– Моја ризница се може пажљивим читањем пописати у мојим пјесмама, рецимо у књигама „100 мојих портрета“, „Мојих 80“ и „Онамо намо“, објављеним у Компанији „Новости“. Ту сам се својим пријатељима стиховима одуживао, а плашим се да набрајам ко ми је шта дао и чиме ме је задужио. Нека тај попис прави неко други. Тај неће никога заборавити и прескочити
– Богат је онај ко даје а не ко прима – каже пјесник. – Наше је оно што смо дали другима. То је наук Светог Луке који је моја крсна слава.
Матија каже да је лакше утврдити како је дошао до Капоровог шешира, него ко га је њему дао и како је доспио у његове руке.
– Мени је чешће Момо у глави, него његов шешир на глави, кога понекад носим у љетње дане – каже нам. – Момо се стално жалио на своју паметну главу, што није довољно округла да се може шишати на нуларицу. Сад је коме ћу га ја завештати.
Шешир и капа су неки симболи у Матијином животу. Сјећа се раних стихова:
Питамо Матију откуд код њега пенкало најпознатијег дисидента Милована Ђиласа.
– Не знам на које пенкало мислите, размијенили смо их више од једног за 30 година пријатељевања – одговара нам. – Драгоцјенија од пенкала је алуминијумска оловка у коју се ставља графитна мина којом је дуго писао на робији. И њу ми је поклонио. Имам уоквирен и један лист тоалет папира на којем је неколико редова „Изгубљеног раја“ Џона Милтона који је он превео тамнујући у затвору у Сремској Митровици.
Када га питамо откуд код њега упаљач Душка Радовића, Матија се уозбиљи и каже:
– Ако наставите са таквим питањима довешћете ми извршитеље на врата. Душко и ја смо рођени у исти дан, па смо тада размјењивали и поклоне. Али, сви ти дарови су ситни у односу какав је пријатељски дар био он сам. Немојте никоме рећи, али тај упаљач ми је даровала његова жена а не он. Душко ми је донио из Њујорка Богородицу насликану на кожи коју је купио од неког Индијанца.
Окреће се Матија према Лубардиној слици „Сумрак Ловћена“.
– Морамо се надати да сумрак неће вјечно трајати и да ћемо послије сумрака на Ловћену виђети и излазак сунца – говори пјесник.
– Сјутрадан, пошто је у Дому омладине представљен часопис „Уметност“ посвећен одбрани капеле на Ловћену, у навечерју Српске нове године, на вратима мог стана појавила се Лубардина супруга Вера: „Ово вам је послао Петар“. „А гђе је он?“ „Ено га у таксију. Носи дар и Скендеру Куленовићу.“ Скендер је за исти часопис написао сонет „Тарих за Ловћен“ чији је први стих посвећен Мештровићевој скулптури Његоша: „Самар орла не товари на ме“.
Поред стола – кончана бројаница.
– Ава Јустин ми је уз прву књигу „Житија светих за јануар“ поклонио ову бројаницу. Када сам то открио мати Гликерији, рекла је: „То је велики благослов“.
Показује нам Матија куглицу од воска коју је на литијама у Никшићу добио од владике Атанасија Јевтића.
– Восак који му је са свећа капао по рукама, скупљао је у лоптицу и пружио мени. Сачувао сам је. Када сам на Богословском факултету говорио о њему и Амфилохију показао сам ту лоптицу и замолио публику да ми објасне зашто је чувам. Они би то морали да знају боље од мене. Митрополит Амфилохије је један од оних послије чијег одласка не вјерујем у речи: Никад више. Виђећемо се ми опет – гледа према икони на којој је насликан његов пријатељ.
Годинама је Матија међу пријатељима био најмлађи, а када су они отишли постао је најстарији.
УСПЈЕЛА РАЗМЈЕНА СА МОНАХОМ
Као посебну драгоцјеност, Бећковић нам показује хемијску коју је донио из манастира Оптина пустиња у Русији. Оптина је руски Хиландар који је у комунизму био претоврен у концентрациони логор.
– Био сам са владикама Амфилохијем и Иринејем на служби – прича нам. – Поред мене је један монах нешто записивао простом, провидном хемијском оловком. Пошто му се мина сломила, он ју је превезао концем и унутра исплео читаву воденицу да би могла да ради. Извадио сам златни „крос“ и понудио му размјену. Брзо ме је разумио и то прихватио. То је био један врло успео „чејнџ“.
– Михиз ми је био и пријатељ и истомишљеник – прича нам. -Драматизовао је „Међу Вука Манитога“ за Народно позориште и боље од мене је говорио ровачким дијалектом. Написао сам му у једној посвети: Бориславу Михајловићу Ровчанину, Матија Бећковић Михиз. Са Стеваном Раичковићем сам био у Сенти, Суботици, Колашину и у Хиландару пре 46 година. Нас двојица смо били једини који су се купали у Егејском језеру. Монаси се купају ноћу, или се у ћелијама, како сам чуо, чисте маслиновим уљем. Стеван и ја смо се раздрагали као ђеца. Никад као тад нисмо били мањи и ближи један другом. Накупили смо белутаке из мора, па их оверавали хиландарским штамбиљем и доносили пријатељима на поклон. И на његовом и на мом столу, ти белуци стајали су као притискачи за папир. Хиландарски штамбиљ је избледио, па морам поново отићи да још једном тај белутак оверим и запечатим.
(Новости online)
