Izaberite stranicu

Држава је у једном дијелу свјесна значаја фолклорних друштава, али ми припадамо НВО сектору и то нам отежава рад, каже Горан Никочевић

Материјална страна живота је важна, али срце увијек задрхти и заигра на ону нематеријалну, ону која нас подсјети ко смо, која покрене сваки дамар и учини нас поносним да пуна срца кажемо “ово смо ми, ово је наша култура”, а подсјетник нашег идентитета је фолклор. Та историја о вјечности и величанствености наше културе најбоље се учи у Ђурђевданском колу, друштву чувара православне традиције, игре и пјесме.

Умјетнички руководилац у Ђурђевданском колу Горан Никочевић каже за “Дан” да је мисија ансамбла очување народних игара и пјесама Црне Горе, са акцентом на очување народне традиције православног живља у региону. Мисија им се успјешно остварује јер од почетка рада, нижу само успјехе, а са почетних сат времена програма, данас имају око два и по сата програма и броје око 200 чланова, четири ансамбла, музичку секцију, рекретаивну групу, ветеране, етно пјевачку групу и омладински музички оркестар састављен од чланова ансамбла.

– Држава је у једном дијелу свјесна значаја фолклорних друштава, али ми припадамо НВО сектору и то нам отежава рад. Финанирамо се кроз пројекте, који се често не спроведу до краја јер недостаје новца. Зато највећу захвалност ипак дугујемо донаторима, а то су родитељи и Митрополија црногорско-приморска. Тако да чувари традиције у Црној Гори имају подршку, али не довољно, требала би држава више да нас помаже – каже Никочевић.

Он истиче да највећи трошак представљају ношње, које обезбјеђују за све чланове Ђурђевданског кола.

– Ми не функционишемо као спортска друштва која траже да родитељи обезбиједе сву потребну опрему, ми смо ти који се старамо да обезбиједе све – наглашава он.

Подјсећа да је фолклор увијек био најбољи амбасадор Црне Горе.

–За вријеме санкција, када смо били Југославија, једини амбасадор Црне Горе и Југославије били су фолклорни ансамбли. Прави и најбољи амбасадори црногорске културе и традиције – наглашава Никочевић.

Он истиче да ансамбл ради у неколико секција.

– Фолклорне ансамбле водимо Дејан Вујачић, Брано Ликовац и ја, етно групу колегиница Бојана Радовић. Први извођачки ансамбл се увелико припрема за наступ на међународном фестивалу фолклора у Турској у августу, гдје ће наступати са још тринаест земаља. Након тога, планирамо и учешће на међународном фестивалу у Сјеверној Македонији, већ у октобру. Наши фолклорни ансамбли имају и до 15 јавних наступа мјесечно и оно чиме се можемо похвалити је да су наши ансамбли увијек спремни за јавне наступе. Често нам се дешава да нам први извођачки ансамбл наступа на једном мјесту, а други извођачки ансамбл на другом у истом дану. Сада је већ извјесно и могу најавити и скоро покретање и отварање наше радионице за израду народних ношњи. То је пројекат који изискује јако велики вријеме и средства, али захваљујући подршци колега уметничких руководилаца, управе Друштва и чланова ансамбла, успјели смо заокружити пројекат и сада је већ извјесно да ће радионице започети са радом у јесен – наводи Никочевић.

Његов колега Бранислав Брано Луковац, умјетнички руководилац дјечјег и омладинског ансамбла, каже да тренутно раде са око 150 дјеце, коју уче играма из Црне Горе, Србије, али и цијелог Балкана. Како истиче то је начин да се дјеца од најранијег узраста науче култури и традицији, али и да прошире видике и буду отворени за друге културе.

– Интересовање за игру је доста велико код дјевојчица, код дјечака мање. Дјечаци вјероватно мисле да је ово балет и умјетност, а склонији су борилачким и такмичарским дисциплинама, а овдје се баш оплемењују и душа и тијело. Није фолклор лак како се можда неком чини, треба имати физичке предиспозиције, ритмику, вољу, таленат, упорност и музикалност. Ипак у фолклору је најважнија упорност и доброта човјека – каже Луковац.

На питање шта то фолклор донесе дјетету и човјеку, Луковац каже да је списак дуг, али три ствари се издвајају.

– Први је тај да се дјеца науче понашати у друштву, да буду толерантни, да се оплемене, да његују и поштују дручагије мишење. Други је социјализација, науче да пјевају, играју, али и да владају ситуацијом. Трећа ствар је добијање на мотористици и кординацији покрета. Знати преплести ногу преко ноге, захтијева и концентрацију јер је тимска игра. Морају да буду као једно. Значи уче се тимском раду, али се и на индивидуалном плану развијају – каже Луковац.

А чувара традиције има, и што је најбитније млади су и спремни да заиграно крену кроз живот.  Милош Перовић има 21 година, а фолклором се бави преко 11, а наставиће, каже, док га ноге буду носиле.

– Спортом се бавим само рекреативно, али фолклором професионално. Фолклор сам изабрао јер је он велика љубав, не може свако да га игра, јер се он само не игра, он мора да се живи – наводи Перовић.

Истиче да фолклор даје шансу да се упозна свије, али и сачува оно што нас у том свијету чини посебнима. А када имате тако племениту мисију, онда ништа није тешко.

– Све што волиш није тешко. Ми смо овдје да представљамо православни живаљ и све што играмо мени је прелијепо. Не могу ни једну да ставим на прво мјесто, све волим. Сваки наступ је најбитнији, био такмичарског духа или рекреативног, сваки одиграмо са истом жељом и жаром – истиче Перовић.

У свијет фолклора Ану Вујачић је увео отац, а године које је посветила народној игри и пјесми донијели су јој пријатељства, упознавање свијета, уживање у традицији.

–  Фолклор нас учи како и да будемо пријатељи – истиче она.

Теодора Блечић каже да је фолклор мултидисциплинарна умјетничка дисциплина у којој морате да знате да плешете, пјевате и глумите.

–  Игра је најважнија, а кроз њу чувамо нашу традицију и упознајемо се са другим културама и ширимо своје видике, да видимо шире од наше културе и обичаја. Фолклор учи топлеранцији, пријатељству, а ту је и лекција да учимо на својим грешкама. Сваки концерт је ново искуство, то је нови свијет и сваки концерт носи нешто ново. Увијек са сваком кореографијом учимо. Када се погријеши не осуђујемо, јер то су кореографије које играмо заједно, заједништво је главно. Дијелимо терет одговорности, и добро и лоше – каже Блечић истичући да се поред фолклора не мора бавити спортом, јер је он довољно физички захтјеван, а пробе и наступи знају бити захтјевнији од спортског тренинга.

Љубав и лијепа обавеза за цијели живот

Никола Јанчовски каже да не може да замисли живот без фолклора, а у тај свијет је ушао са шест година.

– То је једна лијепа обавеза коју сам себи дао кроз живот и апсолутно му се посветио. То је љубав – истиче Јанчовски.

Иза њега су стотине наступа, али посебан дан му је у каријери када се његов, тада “Б” ансамбл, такмичио са првима из цијеле Црне Горе.

– Тада смо освојили треће мјесто и то ми је једно од најљепших такмичења и наступа, а био сам свуда по свијету. Не осјећам никад конкуренцију у другим људима јер ја желим да дам све од себе. Нити гледамо наступе других, него се фокусирамо на нас. Жирију је посао да види најбоље. Ми смо ту да дамо све од себе и ми не критикујемо једни друге. Људи који се баве фолклором су у правом смислу људи, увијек можете наћи пријатеље без обзира на вјеру и националност – истиче Јанчовски.

Наше је коло слика живота и историје

Бранислав Луковац сматра да би било добро када би фолклор био и дио школског програма.

– Игре које сада дјеца играју на компјутерима пасивизују их у креативним сферама. Компјутер сужава свијет, а фолклор га шири. Фолклор дјецу научи да боље разговарају, па и дебатују, али љепше се и смију. Када би се у школама барем једно тромјесече учио фолклор било би добро и и дјеца би била слободнија, отворенија и креативнија. Фолклор и народна игра и пјесма су душа једног народа и кроз то се може упознати народ, а дјеца треба да науче своју културу. Наш фолклор о нама говори ко смо и што смо, како смо тешко и сурово живјели, како смо знали да плачемо, али и да скочимо као соколови, кадри стићи и утећи. Знали смо да гинемо и цијенимо. Наш фоклор није разигран, врло је тврд као наш крш, врло суров као што је сурово ово поднебље. Када видимо нашу усправљену жену препознајемо њен понос и гордост, исто важи и за мушкарце. Фоклор нам говори како је живот нашег народа био суров и да нисмо живјели у благостању већ да смо се борили да преживимо – објашњава Луковац.

Извор: Дан

 

Pin It on Pinterest

Share This