Izaberite stranicu

Ових дана отворена је у Националном музеју сликарства у Атини изложба једног од најенигматичнијих, а истовремено и најдуховнијег сликара 20. века Константина Партениса „сликара преображеног свијета и човјека“. Констанин Партенис рођен 1878. у Александрији у Египту од оца Јелина и мајке Италијанке бива крштен у Православној цркви. Православна духовност јелинске дијаспоре у Александрији која је имала космополитски дух, као и одгој у мјешовитој породици, пружили су будућем „оцу савременог јелинског сликарстава“ широк спектар образовања, тако да је био познавлац осим матерњих грчког и италијанског језика и француског, њемачког и енглеског језика.

Студије сликарства изучавао је у Бечу код професора Карла Вилхема Дифанбаха – Karl Wilhelm Diefenbach (1851-1913), сликара и мистичара, припадника Теозофског друштва. Иако је професор Карл донекле оставио утицај на Партениса за вријеме његовог студирања у Бечу од 1895. до 1903. године, ипак на сликарском пољу највећи утицај имали су на њега импресионисти попут Клод Монеа и експресионисти попут Ван Гога и Пол Гогена. Током боравка у Бечу насликао је чувену слику главе Христоса „Женика“, која садржи елементе симболизма Бечке сецесије, римокатоличке мистике и снажног утицаја импресионистичког поенитилизма.

Са повратком у Атину око 1903. године, која је тада била под снажним утицајем академског реализма чувених сликара Јаковидиса и Гизиса, млади умјетник прво се враћа својим православним коријенима и посвећује се осликавању Храма Светог Георгија на острву Паросу, као и у родном Египту најстарије православне Ротонде у Манастиру Светог Георгија у Каиру. Изучавајући византијско фреско-сликарство, Константин Партенис ствара једну несвакидашњу синтезу имеђу импресионизма и византијског живописа. Сама синтеза најбоље се огледава у његовим композицијама које престају бити тродимензионалне и добивају карактер византијских фресака са палетом импресионистичких боја.

Тих првих година двадесетог вијека оснива заједно са сликарима Литрасом, Малеаосом и Триандафилом друштво „Умјетност“, који је било први савремени сликараски пандам класичном академском свијету тог доба у Грчкој. Ипак, Партенис није био револуционар у марксистичком смислу него дубоки православни мистик који је прво мијења себе и своју умјетност да би показао овом нашем тродимензионалном свијету да постоји један унутрашњи свијет који је он осликао на својим платнима. А то можемо да видимо на његовим чувеним сликама попут „Плач Богомајке“ , „Васкрсли Господ“ као и „Благовести“,  за које је добио награду од премијера Грчке Елефтерија Венизелоса 1920. године. Те исте године насликао је и чувену композију храма „Свете Софије“ у Цариграду гдје Анђели са Небеса доносе Путир, који као да наговјештава страдање и прогон грчког народа са вјековног простора Мале Азије, који се десио 1922. године.

Поред вјерности Православној цркви главни ослонац у животу Константина Партениса била је љубав према његој породици, супрузи Јулији и ћерки Софији, као и према грчком народу. Та његова љубав према свом народу није се само огледала на његовим платнима већ у сваком моменту свога живота то је исказивао својим ставом, а на његовој кући испод Акропоља у Атини даноноћно је висила грчка застава. Та три основна темеља православног човјека – љубав према Богу, породици и нацији – била су главна покретачка сила у његовом животу, који је свој најдубљи израз нашао у ликовној умјетности.

Своје широко умјетничко искуство, које је стекао како на Академији у Бечу и периодичним боравцима по Европи, пренио је својим студентима на Ликовној академији у Атини у периоду од 1929. године па све до своје оставке на Академији 1947. године, кад више није могао да поднесе конзервативни дух академског свијета. Од тада па све до свога упокојења 1967. године живио је као православни тиховатељ потпуно посвећен својој умјетности и породици не имајући скоро са ни са ким контакт.

Тих последњих година свога живота Партенисова палета добила је још ширу лепезу пастелних боја чијом је топлином наговјештавао радост вјечног живота који је кроз јевнђелске мотиве оживљавао на својим платнима. Посве једноставан и скроман својим животом сличио је великим оцима Цркве који су својим примерима ненаметљиво проповједали Јеванђеље Христово, тако је и Константин Партенис својим животом и умјетношћу ненаметљиво проповједао благу вијест о Богочовјеку Исусу Христу оставивши своје слике као велики залог за сав род људски.

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

(академски сликар и иконописац)

 

 

 

 

Pin It on Pinterest

Share This