Izaberite stranicu

Писац славног есеја о Његошу као „трагичном јунаку косовске мис­ли“ (1935), чију 130. годишњицу рођења обиљежавамо управо ове годи­не, у свом нобеловском говору (1961) „о причи и причању“, између оста­лог ће рећи: „На хиљаду разних језика (…) испреда се прича о судбини чо­вековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и об­лици тог причања мењају се с временом и приликама, али потреба за пр­и­­­­­­чом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема.“ Као да човечанство „прича само себи (…) стално исту причу“, можда да „за­­­ва­­ра крвника, да одгоди неминовност трагичног удеса који нам прети и про­дужи илузију живота и трајања“, или можда „приповедач својим де­лом треба да помогне човеку да се снађе и нађе“, или „му је позив да говори у име свих који нису умели, или оборени пре времена од живота-крвника нису стигли да се изразе?“ Или, „приповедач прича сам себи своју причу“ да би заварао страх? Андрић се даље пита, није ли „циљ тог причања „да нам осветли тамне путеве на које нас живот често баца“, јер због своје слабости живот који живимо „не видимо и не разумемо“ уви­јек, али га путем причања можемо да га „сазнамо и схватимо“. Тако од доброг приповедача „сазнајемо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало учинити, а шта не“. Приче као историја човечанства мож­­да от­­­­­к­ривају смисао историје. Приповиједање се не односи само на прош­лост, додаје у истом даху Андрић, иако се посматра као „прене­брегавање садашњости и окретање леђа животу“. Увијек се суочавамо са вјечним пи­­тањима, „бити човек, рођен без свог знања и своје воље, бачен у океан пос­тојања. Морати пливати, постојати. Носити иденти­тет“, а то значи, из­­­­­­­­­д­р­жати притисак, сударе, непредвиђености и све оно што превазилази наше снаге. Како год, поентира наш Нобеловац, приповиједање се увијек ти­че онога „бити човек“. „Свако прича своју причу по својој унутрашњој по­треби, по мери својих наслеђених или стечених склоности“ (…). Свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича“. С тим што је пожељно да прича „не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могу­ће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином сло­бод­ног људ­с­ког духа“. Приповједач и његово дјело не служе ничему ако не слу­же „човеку и човечности“, закључује наш писац.

Све што је Андрић исказао у свом нобеловском гово­ру о причи и припо­виједању, важи и за нај­већу и најдужу српску националну причу, за Косовски митос који при­повиједа о најтрагичнијем догађају у нашој историји. О том митосу, ко свештеној причи и приповијести, Андрић говори као о драми, судбини, завјету, традицији, мисли, легенди, стварности, погледу на свијет, етици, изразу вјере у слободу и правду… И све то још увијек ва­жи и довијек ће важити, што потврђују и савремене философске теори­је митоса (Мирча Елијаде, Карл Густав Јунг, Ханс Блу­мен­берг, Пол Рикер, Марта Нус­ба­ум, Аластер Мекинтајер, Одо Марк­вард, Ри­чар Керни…).

Све оне су сагласне да прича, митос и његово приповиједање имају будућност. То значи да и Косовска, видовданска приповијест има будућ­но­ст, упркос томе или управо зато што живимо у цивилизацији спек­так­ла и видеократије, непријатељски настројеној према прип­ови­једа­њу и ми­­­­­­­тосу схваћеном као фикција. Управо је наратив о навод­ном крају ми­то­­са, приче и приповиједања – које сада „замјењују“ рацио­нално миш­љење, научно-технолошка и економска рацио­нализа­ција – за­пра­во најве­ћи митс­ки наратив савремене цивилизације, настао у периоду Прос­вје­ти­тељства. У том периоду, тачније од средине 18. ви­је­ка, почиње да се ми­с­­ти­­­­фикује људска рационалност, па је безрезервна вјера у све­моћ људс­­ког разума довела до митологизације самог разума. То на свој на­чин по­тврђује да ни циви­лизација не може без неког свог ми­тоса којег же­­ли да наметне и успостави као „мономитију“ (Одо Марквард), као апсо­­­лутну вла­­­­давину једне приче, тзв. succes story која припадност „пра­­вој страни ис­торије“, коју пишу побједници, условљава одри­цањем од на­ционалних ми­тоса жигосаних као „митоманије“. Сама прича о рађању грчке фило­со­фије и интелектуалне кул­туре, приграбљена је, потом  прету­мa­чена и по­истови­јећена са идејом развоја Запада „од ми­то­са ка логосу“. Фразу „од мита ка логосу“ – пре­лаз од митопоетског ка ра­цио­налном сх­ва­­тању сви­јета – сковао је ње­мачки мислилац Вилхелм Нестле, нас­ло­вивши њом сво­ју књигу (Vom Mythos zum Logos). Ово кре­тање од митоса ка логосу, од не­зрелости ка зре­лости духа, Нестле при­пи­сује аријевским народима као најталентованијој раси. Тако Нестле ком­бинује космо­по­литс­ки језик Има­­­­­­­­­­­нуела Канта, водећег философа просвје­титељства, са ра­с­истичким је­­­­­­­зиком Хитлерове Њемачке. Истини за вољу, кретање „од ми­­тоса ка ло­госу“ које је настало у култури Медитерана одређује иден­ти­­­тет цијеле ев­­­­ропске цивилизације, али је та цивилизација поис­то­ви­је­ће­на са за­па­дном хемисфером којој је слоган „од митоса ка логосу“ пос­лужио као ид­еолошко покриће за поли­тички експанзионизам и „оп­ра­вдање“ за ко­ло­нијализам. Иза те мономитија крије се истинска мито­ма­­­нија.

Али, све утицајне савремене теорије мита одбацују прос­вје­ти­тељ­с­ки мит да је логос превладао митос, да је кретање од митоса ка логосу без повратка на митос, плод неповратног, сврховито усмјереног исто­ријс­­­­ког кретања. Научно-технолошка рационалност као израз логоса мо­г­­­­­ла је чов­­јеку да омогући животну удобност, али не и да потисне или чак иско­ријени људску потребу за вишим духовним смислом његовог ин­ди­­­видуалног и колективног живота. Тој потреби могао је и може да удо­­­­вољи митос као језгро сваке националне културе и идентитета. Сли­је­де­ћи Аристо­телов увид да је „љубитељ митоса на неки начин љубитељ му­д­­ро­сти“, може се рећи да између митоса и логоса не постоји сук­це­си­ја, већ коин­циденција. Као облик доживљајног знања о над­исто­ријс­кој, тра­нс­­­­цен­дентној духовној стварности и осјећај за светост који има прео­бражајно дејство за човјека, митос се не може асимиловати у главну про­свје­титељску дихотомију митос-логос, каква се и данас покушава од­р­­­­жа­ти. Савремене теорије мита реакције су на све веће лабављење друш­­тве­них веза, на фрагментацију друштвеног и инди­видуалног живота и ато­­­миза­цију људског постојања фокусираног на себе и своје интересе. Исто­ријске заједнице су најрањивије и нају­гроженије онда када забораве на св­о­је митове (Ричард Керни). Јер, митос ства­ра етос, дакле нарав и ка­ра­к­тер који је, хераклитовски речено, судбина поје­динца и цијелог на­рода. Митос је прича која има кључну улогу у очу­­вању националног пам­­­­­ћења средишњих историјских догађаја, значајних за колективни ид­ен­­­­­­т­итет.

Косовски митос има будућност. Разлози су вишеструки. Прије свега, зато што је приповиједање једна од битних људска активност. Штавише, човјеков индивидуални и колективни живот има приповиједну струк­ту­ру, отуда је функција приче или митосада том животу пружи утеме­љење уну­­­тар историјског времена и да му подари оријен­тацију на надисторијске, безвремене идеје, идеале и вриједности. Наци­ја, као и по­­­­је­­динац, није тек неки ентитет него и прича коју она прича о себи, от­варајући се према другима. Та прича говори о томе шта нас повезује, шта нас чини заједницом, за шта смо спремни да живимо и умремо… Бу­ду­ћи да је људски индивидуални и колективни живот од почетка уплетен у при­­чу и да ми јесмо наше приче, сваки  заборав своје приче и свако од­ри­­цање од својих прича, самозаборав је и одрицање од себе. Модерна ев­ропс­ка култура заснована је на ставу „мислим, дакле јесам“, али важи и други став: „причам, дакле јесам“. И зато, narrare necese est, како каже Одо Марквард, „причати се мора“. Ми јесмо наше приче, а наша прича је Ко­­совска, Видовданска, завјетна, која се причати мора. Тим прије што „вредност једне нације треба, дакле, мерити према томе колику је победу извојевало у њој небеско начело над земаљским.“ (Милош Ђу­рић).

Емисију “Агора” са др Душаном Крцуновићем можете послушати на следећем линку, Радио Светигора: https://svetigora.com/dr-dusan-krcunovic-na-agori-o-kosovskom-mitosu-i-kosovskom-etosu/

 

Pin It on Pinterest

Share This