Izaberite stranicu

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ Видовдана у Андрићграду, посебна је светковина: овај датум је и рођендан каменог града на обали Дрине, унутар зидина је храм посвећен Светом кнезу Лазару и косовским великомученицима, а на сваком кораку бројни детаљи сведочанства су о младобосанцима.

У пантеону наших књижевника и научника, поред Андрића, Његоша и Тесле, од сада усправно стоји и Меша Селимовић – бронзану статуу великог писца открили су Емир Кустурица, Матија Бећковић и Милорад Додик.

– Пре 40 година опраштајући се од Меше Селимовића на Новом гробљу у Београду, рекао сам: “Кад бисмо се сахрањивали усправно, ти би био први који је то заслужио”. Сахранити, значи сачувати. На четрдесети Видовдан од растанка са Мешом, видимо га како заувек усправљен стоји испред нас, поред Андрића, на месту које је заузео и у српској књижевности. Са њим се усправио и цео његов род. Његово бесмртно дело израсло је из братских рана и љубави његове Дарке, без које не би било Мешиног великог дела. Његов пут до овога места, један је од најзаобилазнијих у нашој књижевности: прву Андрићеву књигу критика је дочекала хвалоспевима, док је за први Селимовићев роман један критичар написао “Меша је писмен, али нажалост без икаквог талента”. Прва признања почео је добијати када је имао близу 60 година – рекао је академик Матија Бећковић, један од неколицине пријатеља и колега који су уз великог писца били у његовим последњим данима.

– Увиђао је Меша да је свака заједница, свака држава, свака идеологија, па и сваки човек – тврђава. Питао се, да ли људи могу разговарати другачије него кроз пушкарнице. Власт је најгори порок, а страх највећа срамота и понижење човеково. Човек је опкољен страхом као планином и потопљен њиме као водом, а он је као и његов народ био распет на брату, са том раном постао би писац и да то није био.

Проф. др Мило Ломпар, по откривању споменика писцу, издвојио је стих који је могуће сматрати најдубљим мисаоним моментом српске књижевности, стих трагичког јунака косовске мисли, Његошев: “Шта је човјек а мора бит` човјек”, из монолога игумана Стефана.

– Овај стих је и означио дубоко, двоструко опредељење Меше Селимовића. Шта је човјек, мало, слабо и немоћно створење, под страхом и невољом се угиба. “А мора бит` човјек”, ту је императив усправљања унутрашњег односа према свету и то чврсто уздигнуте главе, кроз време, овакав је Меша и био. Селимовић ову мисао није разређивао а, наредни стихови “тварца једна те је земља вара, а за њега види, није земља.” Тај моменат да за човека није земља, појављивао се у духу Селимовићевом на различите начине. Он је судбину човека пронео кроз једну епоху трагичну до братоубиства. Његов јунак, Ахмед Нурудин, из једног од највећих романа српске књижевности “Дервиш и смрт”, носи тај страх и братоубиство, драму која је обележила ове просторе – казао је професор Ломпар.

Pin It on Pinterest

Share This