Izaberite stranicu

Сто тридесет година постојања Српске књижевне задруге, и готово исто толико дуго плодно садејство ове институције са Српском академијом наука и уметности, били су повод и тема јучерашњих излагања у Свечаној сали САНУ.

О српским научницима, академицима као ауторима СКЗ, говорили су академик Славенко Терзић, проф. др Радивоје Микић и проф. др Александар Петровић, али и професор Мило Ломпар, потпредседник Задруге.

Управо је на предлог професора Ломпара уприличен овај, тачније овакав скуп, открио је домаћин, председник САНУ Владимир Костић, који је сетио присутне на мисију Задруге, срочену у Правилима СКЗ, која кажу да се она оснива “у намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа”.

– Имати у породичним библиотекама кола СКЗ било је нешто попут оверене просвећености и то не само, бар то могу да потврдим, у грађанским породицама – нагласио је Костић, говорећи о склоности нашег народа да олако “подразумевамо” драгоцене институције, те о потреби да ту нашу ману исправљамо, и закључивши излагање племенитим речима Стојана Новаковића изреченим на првој Скупштини СКЗ, које поручују да су њени оснивачи “остављали на страну све што би нас могло делити, да би јаче потражили оно што нас може зближити и саставити”.

Када је, коју годину након Српске краљевске академије а неку годину пре Београдског универзитета у овом облику, 1892. формирана Српска књижевна задруга, био је то резултат укупних напора српске грађанске интелигенције у различитим облицима постојања: од природнонаучних преко друштвено-хуманистичких до културно-уметничких, са јаким нагласком на књижевности и просвети али и на националној одговорности, навео је јуче Мило Ломпар.

– Појавила се тада СКЗ, са првом књигом нимало случајно везаном уз Доситеја Обрадовића, са својим репрезентативним саставом и плавим корицама и – била одмах препозната међу најзначајнијим људима тог доба као адреса која означава модерну, грађанску, самосвесну Србију – објаснио је Ломпар. – И више од тога – она даје печат српском народу у специфичном тренутку када се велики његов део, међу њима и више од половине претплатника саме СКЗ, налазио ван граница Србије. После Првог рата СКЗ је баш као и Академија, са више или мање успеха тежила да ухвати дах новог времена, баш као и после Другог светског рата – када су СКЗ и сада већ САНУ, трудећи се да ухвате садржај нове епохе, најпре дошле у раскорак а потом наново у склад са тим новим временом, али и међусобно. Било је тренутака када је њихово напоредно постојање било под сумњом, но показало се да су овакве установе српског народа неопходне. СКЗ ће наставити да објављује дела наших академика, настављајући даље путем који су темељили њени оснивачи.

Академик Славенко Терзић своје је излагање о историографији у програму СКЗ, започео објашњењем да историју Српске књижевне задруге прожимају многоструке живе везе са историјом Српске краљевске академије, односно САНУ – почев од првог окупљања оснивача Задруге на челу са Стојаном Новаковићем, дугогодишњим председником Српске краљевске академије (1906-1915). Чланови Академије чинили су језгро СКЗ од оснивања па до наших дана и то у сваком погледу – у управама Задруге, међу ауторима и међу чланством, чак 15 (од 24) председника СКЗ били су академици, а они чине и чак 90 одсто ауторског тима капиталног дела “Историја српског народа” (чија се прва свеска нашла већ у првом Колу СКЗ).

– СКЗ је у својој великој културној мисији током протеклих 130 година предност често давала књижевним садржајима, али су историјске теме у мањој или већој мери увек биле присутне у издавачком програму – нагласио је Терзић.

– Свакако најзначајнији пројекат у области историографије у програму СКЗ била је “Историја српског народа до 1918. године” објављена у шест књига односно десет томова.

Професор Александар Петровић говорио је о мање познатој, књижевној делатности најистакнутијих научника Мике Петровића Аласа и Милутина Миланковића, те о издањима њихових значајних теоријских, филозофских књига.

Говорећи о писцима академицима у Колу СКЗ, и професор Радивоје Микић подсетио је да су се већ међу оснивачима Задруге нашли и академици таквог угледа као што су Јован Јовановић Змај и Новаковић – који је својим уверењем да књижевност треба да допринесе “једињењу растурених делова нашег народа”, нема сумње, утицао и на формулисање основног програмског циља СКЗ. А да би СКЗ то могла да оствари, морала је да има угледне ауторе и она их је од 1892. до данас тражила и налазила међу академицима, истакао је Микић.

Pin It on Pinterest

Share This