Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Ранилугу у Косовском поморављу, 20. јуна 2010. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа. „Господе, нисам достојан да уђеш под кров мој. Кажи само једну ријеч и оздравиће слуга мој.” Управо што смо чули ове ријечи, драга браћо и сестре, записане руком Светога еванђелиста, ријечи које је изговорио онај капетан који је био туђинац и странац, који није припадао изабраном Божијем народу. Међутим, код њега се јавило нешто што је задивило и самога Господа, а да не кажемо и оне који су били сабрани око Њега. Код тог капетана који је био многобожац, није имао праву вјеру у Господа, иако очевидно да је дубље у срцу његовом та вјера већ била се пробуђена, вјера у једнога Бога. Јер да није било у њему те вјере, не би се могле чути овакве ријечи његове. Јевреји су мислили за њега да је многобожац, али очевидно да је он духовно био пробуђен и зато је и тај сусрет са Господом био потресан. Молио је Господа да исцјели његовог болесног слугу. Већ сама та чињеница да он не моли за себе, него моли за свога слугу, показује да је био испуњен човјекољубљем. За њега слуга није био само роб или неки слуга, него према њему се односио као према свом дјетету или као према свом брату.
Дакле, испуњен човјекољубљем и љубављу према своме ближњем с једне стране, а с друге стране испуњен, тајно у своме срцу, истинском и правом вјером и то вјером у самога Господа са којим се срео. Није он њега раније познавао, али сигурно, види се по свему, да је он чуо за њега, да је слушао шта се о њему говори, у Израиљу, Јерусалиму и по другима мјестима Свете земље, Палестине. И очевидно да то што је чуо је примио у своје срце и повјеровао да тај Исус из Назарета може исцјелити његовог слугу и зато му се и обратио. Господ му одговара: „Доћићу теби и исцјелићу твога слугу.” А он каже: „Господе,” и тиме сад показује не само своју вјеру и своје човјекољубље, него показује и своје велико смирење. „Господе, нијесам достојан да уђеш под кров мој. Ко сам ја да ти уђеш у мој дом, поготово ја који не припадам твоме изабраном Божијем народу? Ко сам ја да ме походиш? Него знам, видим и осјећам и вјерујем: само једну ријеч кажи и оздравиће слуга мој”, и задиви се Господ и рече присутнима: „Овакве вјере не нађох ни у Израиљу.” Није то једини случај у Јеванђељу гдје се Господ сусређе са онима који не припадају Божијем народу, изабраном народу, али код којих налази вјеру, много дубљу него код оних који припадају томе народу. Такав је случај био и са женом Хананејком, која је такође дошла да Га моли да исцјели њено дијете, а он ће рећи: „Дошао сам само изабранима овцама рода Израиљева.” Не говори Господ у потпуности оно што зна и осјећа и оно ради чега је дошао, али те ријечи говори због оних који су били око њега и који су сматрали да су сви осим јеврејског народа људи ниже врсте, ниже расе, недостојни. Говори њиховим језиком да би открио вјеру у тој жени Хананејки. А онда ће Хананејка рећи: „Јесте Господе, нијесам ја достојна да једем са трпезе Господара свога, али и пси једу од мрва које падају са трпезе господара свога.” Онда Господ каже, када је изазвао вјеру у њој и пробудио њену душу и њено свједочанство, онда каже: „Овакве вјере не нађох ни у Израиљу. Нека ти буде по срцу твоме.” Њена вјера, као и вјера онога капетана, је оно што је био одговор на божанску силу Христову и то је оно што бива увијек одговор на вапај, на жељу, на молбу, на молитву свакога онога који тражи од Бога помоћи. „Ако имате вјере као зрно горушично, онда ћете моћи да кажете овој гори: Премести се и баци се у море.”
Апостол Павле, научивши се од Господа шта значи истинска и права вјера, он је рекао једну велику ријеч, ако хоћете и тешко схватљиву за обичне људе: „Све што није од вјере гријех је!” Шта то значи гријех јe? Гријех је погрешно усмјерење воље, нашега срца. Погрешно управљања корака у нашем животу, погрешно наше дјеловање, погрешно наше умовање, кад идемо на погрешан пут, шта нас очекује? Очекује нас провалија! Када лажну мисао имамо у нашем уму, лажну идеју, лажну вјеру, онда је то оно што нас гони и прогони и прогони нас у пропаст и провалију. Када наше срце иде погрешним путевима, онда је природно да читав човјек крене и иде погрешним путем и то и јесте гријех. Дакле, све оно што иде погрешно, наопако, то не може донијети правог и истинског плода. Свако наше дјело, наша помисао и наша жеља, кад није права, кад није утемељена на истинској вјери, кад није усмјерена истини Божијој, кад није усмјерена самоме Богу, и то правоме и истинитом, онда, природно, она донијети плода неће, као што и дрво које није засађено у доброј земљи, него је засађено на камену, нико неће очекивати од тога дрвета да порасте и да донесе плода. Тако и човјек који није засађен на правом мјесту, који нема у своме срцу право Божије сјеме, Божију љубав и човјекољубље, природно је да тај човјек скреће са правога пута и да оно што тражи од Бога добити неће, јер наопако тражи и нема вјере истинске и праве у његовом срцу. Капетан има ту вјеру у своме срцу, он има и богољубље и човјекољубље, има обадвије суштинске врлине, два крила којима човјек, људско биће, лети према небесима и ходи правим путевима, Богољубље и човјекољубље, и једно и друго се открива код овог капетана и зато Господ похваљује његову вјеру и испуњује његову жељу. Као капетан о коме Јеванђеље говори, тако су и сви Божији људи кроз вијекове на том камену, на тој и таквој вјери темељили свој живот. Капетан воли свога слугу, што значи да капетан воли свакога човјека. Капетан не презире људе, не презире људе друге нације, другог народа, него према свима има подједнаку љубав на начин на који Бог има подједнаку љубав. Дивна поука и за нас и за људе сваког времена и за људе нашега времена: не смијемо имати мржње ни према коме! Свако људско биће је достојно љубави и поштовања, сваки земаљски народ је достојан љубави и поштовања. Не само онај човјек који припада моме народу, него сваки други човјек је онај који је достојан љубави, јер ако га је Бог створио, то значи да га је Бог заволио Својом божанском љубављу. Ако га Бог одржава у животу и даје му мјесто на земљи, то значи да је он овдје гдје је од Бога дат. Ако га Бог дакле воли, онда смо и ми дужни да волимо једни друге и свако људско биће и сваки народ и сваког човјека.
То је оно што нам данашње Свето Јеванђеље открива и примјер овога капетана. Тако су живјели и свети Божији људи, тако је живио и тако је мислио Свети мученик Теодот Анкирски, један од дивних мученика Цркве Христове који је, како малоприје чусмо у похвалним пјесмама Њему, свој дух, своју душу Духу Божијем потчинио, Духом Божијим Светим се испунио и својом мученичком крвљу као росом облагодатио своје савременике, а не само њих, већ и нас данас. Тако исто и Маркел, свештеномученик кога такође данас прослављамо, римски епископ, у древна времена када је Римска Црква била православна Црква, она је давала велике светитеље, од времена апостола Петра до Лина, до Климента, онога Климента чије мошти су Света браћа Кирило и Методија са Крима пренијела у Рим, па до Маркела, Захарије, Епископа римскога и других. Сви су они, дакле, били испуњени бескрајног богољубља, што потврђује и њихова спремност да за вјеру, за Христа Господа, жртвују све што имају и да запечате то својом мученичком крвљу. С друге стране, сви су они били испуњени дивног човјекољубља, христоликог човјекољубља, оне љубави којом је Бог заволио овај свијет, којом воли овај свијет и на коју смо ми сви призвани.
Нека би Господ и нама подарио овакву тврду, Божију вјеру, нека би нас Господ испунио богољубљем и човјекољубљем и нека би богољубље и човјекољубље очистило нашу душу и сјединило нас са Господом и једне са другима јединством вјечним и непролазним, у вјечном и непролазном царству Оца, и Сина, и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт: Данило Балабан
