Izaberite stranicu

Дијалошка трибина “Религијске теме у свјетској и домаћој књижевности” одржана је вечерас, 17. маја, у сали Светогеоргијевког дома под Горицом.

На трибини је говорио мр Милорад Дурутовић, књижевни критичар, и Милица Краљ, књижевник. Модератор трибине као и обично био је свештеник Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.

“Религијско осјећање живота присутно је у свим сферама промишљања и дјеловања. Шта тек говорити о књижевности, када ту границу једва можемо да уочимо. Готово да не постоји религијски текст који не можемо да читамо и као књижевни. Ја не знам ни приближно колико сам књига у животу прочитао и не бих могао да наведем баш ни једну за коју бих рекао да у њој нема религиозности.” – казао је господин Дурутовић на самом почетку вечери, објашњавајући да су почетци књижевности неодвојиви од религијскг духа и погледа на свијет.

Говорећи о Библији као о извору многих књижевних жанрова у којој су присутне све вјечне теме, казао је да је у њој сабрано неколико хиљада година људског искуства. Када се погледа античка, латинска као и српско-византијска књижевност, намеће се закључак је она парафраза библијског искуства уз дописивање нечег што је оригинално, нашег индивидуалног искуства.

„Од Светог Саве до данашњег дана не постоји ни једна наша епоха у којој молитва није била присутна као жанр, а када кажем молитва, имам у виду ону која у свом контексту носи основну библијску молитву и основну хришћанску молитву Оче наш. Према томе, то само говори колико је наша култура и наше искуство живљења, наш доживљај свијета регулисан Библијом.“

На питање оца Гојка о томе како постоје стручњаци из области књижевности који тврде да Његош није био религиозан, Милорад је објаснио да су то злоћудне и злонамјерне интерпретације Његоша које теже да се додворе одређеној парадигми моћи, јер Његоша није могуће посматрати изван религије и изван Библије. Помало је шизофрено Његоша проглашавати нашом најумнијом главом, а онда га дисквалификовати до те мјере да он није био свјестан шта је писао.

Говорио је о Лучи Микрокозма као једном космогонијеском спјеву који се наслања на Библију.

Дотакао се питања границе између књижевног и религијског текста.

Госпођа Краљ у свом уводном излагању цитирала је неколико древних религиозних текстова. Упознала је присутне са главним темама свог стваралаштва. То су националне и завичајне, као и савремене теме, али и животи жена пјесникиња, сликарки, хероина из српске и свјетске историје, међу којима се посебно издваја лик Јелене Балшић.

“Прва српска и прва средњоевропска песникиња је Јефимија. Мало људи који се баве књижевношћу зна да је царица Милица писала песме. Ко је био у Љубостињи зна где се налазе њихови ћивоти и то је заиста величанствено, та наша историја моћних средњовековних владарки, царица, жена, мајки.” – казала је Милица Краљ.

Говорећи о пјесништву казала је да „постоји чудесна неизрецива искра, која у једном трену кад вам се учини да сте је досегли, она вас неком божанском светлошћу обасјава, и то је непоновљив тренутак који живи у вама и који вас подстиче да даље трагате“.

Подсјетила је присутне на „кнеза српских песника“ Јована Дучића који је казао да ће велики песник постати само онај ко одговори на три велика истине, љубави, смрти и вере, и коме оновремени идеолози никада нису опростили његову максиму „Вјерујем у Бога и у српство“.

Цитирала је мисао француског пјесника Стефана Малармеа који је рекао да је свака успјела пјесма молитва.

Упознала је присутне са животима неколико мање познатих књижевница из Црне Горе.

Први преводилац Горског вијенца на француски језик била је Дивна Вековић, љекарка из Берана. Њен превод дијелио се француским војницима у рововима у Првом свјетском рату. Преживјела је многе тешкоће у оба свјетска рата и страдала је на Зиданом мосту.

Прва жена романописац у Црној Гори је Милка Бајић Подерегин, рођена у Пљевљима, удата за Руса који је стрељан 1941. године. Живјела је у Лондону, а њен роман „Свитање“ први пут је објављен 1987. године.

Такође је значајно име Данице Перић Војводић из Бијелог Поља, новинарке и романсијерке, познате по дјелу „Мјесец над Обровом“.

Госпођа Краљ посебно се осврнула на допринос Митрополита Амфилохија Удружењу књижевника Црне Горе, чији је био истакнути члан и добитник награде „Марко Миљанов“. Када је Удружење престало да буде финансирано из буџета Црне Горе и изгубило своје просторије, Митрополит им је омогућио да у црквеним просторијама одржавају књижевне вечери.

Лазар Шћекић

 

Pin It on Pinterest

Share This