Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Васкршњој lитургији у Саборном храму Христовом Васкрсења у Подгорици, 27. априла 2008. године
Поклањамо се Васкрсењу Господа, Онога који нам је подарио, Својим Васкрсењем, живот вјечни! Њега прослављамо, Њему славу приносимо, Њему приносимо сами себе и сав живот свој, као и сви Његови ученици кроз вијекове, а било их је више него звијезда на небу и више него пјеска морскога, рода светога хришћанскога и изабранога. Христово Васкрсење је срж и суштина наше хришћанске вјере! Њега исповједајући, ми не само што се клањамо живоме Богу, него се клањамо и бесмртном, непролазном, људском своме достојанству! Његово Васкрсењe прослављамо, а у исто вријеме кроз Њега подсјећамо се на опште васкрсење мртвих и онај коначни циљ нашега земаљскога живота, а то јесте управо бесмртност. И зато ми хришћани се разликујемо од свих људи на овој земљи управо по вјери у Христа као Сина Божијега и по вјери у Њега који је васкрсао из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Овај свети храм је подигнут и подиже се у славу и част Христовог Ваксрсења и не случајно у овоме граду, овом граду који је духовно био умро и граду у коме је мртвољубље било завладало, а ту гдје завлада мртвољубље нема вјере у Христа и Његово Васкрсење!
Да би овај град васкрсао истински, да би се обновио морално и духовно, да би обновио вјеру у бесмртно достојанство људскога бића, да би у њему васкрсло и овој земљи све што је свето и честито, зато се гради овај храм, гради га ваша љубав, ваша вјера и ваша жртва. И тако ево, данас, и овдје смо се сабрали да прославимо Христово Васкрсење, у овој крипти која личи на гроб Христов из кога је Господ васкрсао, на ону гробницу у коју се сабирају милиони хришћана кроз вијекове, као и ми данас овдје на овај живоносни Његов гроб. Нажалост, ми овдје у Црној Гори прослављамо Христово Васкрсење, али нажалост Васкрсење и овај празник, је увијек у знаку Његовог Распећа и Његовог Великог петка. Велики Петак је почео већ ’41. године у прошлом вијеку, и ево и до данас се није завршио. Ево и данас, у храму Јована Претече, у Бајицама, у том храму стотине полицајаца су га опколиле, да не би могао свештеник православни, свештеник Цркве Божије, Митрополије Христове, да служи службу Божију у том храму. Нажалост, још је Распеће Христа у Црној Гори и не престаје то Распеће, и ово Васкрсење је у знаку Његовог Распећа, јер, као што знате, као што видите и као што чујете, први пут у историји Црне Горе, на црногорским телевизијама, част изузецима, на првом мјесту приказују лажне свједоке, лажне свештенике, који су срам и стид Црне Горе! А онда тек приказују Цркву Божију. Нигдје у Европи се то не догађа! Не догађа се ни у једној земљи која је била некад комунистичка, али се све те земље ослободише тога мрака! Само Црна Гора, ево је и даље у мраку, ево и даље хоће лаж да потури истини, хоће неправду да потури правди Божијој и спремају се, и изгледа да је то и државни пројекат, да не само што неће да врате Цркви оно што су отели од Цркве Божије, завјештања предака, храмовима и црквама, него се спремају да опљачкају и да отму и све оне храмове!
Стари комунисти су одузимали дјелове црквене земље, али су одузимали не само Цркви, него и другим грађанима и задужбинама. Они, новопечени, они хоће да одузму и храмове Цркви Божијој! Да их подржаве! Да отму светиње и да их припишу себи и на тај начин да погазе и Божију и људску правду! Надамо се у Бога да ће ипак разум побједити неразумље и да ће правда побједити лаж и неправду. Надамо се у Бога да ће и Европа, у коју идемо, која има једну велику врлину, да поштује оно што је туђе, имовину поштује туђу, поштује право и правду, надамо се да ће она помоћи и да та обмана неће проћи! И да сав тај стид на лицу Црне Горе неће остати као мрља неизбрисива, као мрља на лицима свих наших предака, као мрља на лицу краља и господара Црне Горе Николе Петровића, краљице Милене и свих оних витезова који су бранили отаџбину своју, бранили вјеру своју, али бранили и светињу и имовину својих светиња, својих манастира и својих цркава. Надамо се у Бога да ће се уразумити људи, они који су се једно вријеме ућутали ’90-их година, стари безбожници, па се сад поново повампирили! Безбожницима је свеједно и Бог и ђаво, и лаж и истина, свеједно да ли је права канонска Црква или је кукавичје јаје подметнуто! За њих је свеједно, али није свеједно за Бога, за правду, за људе, за међународно право, за вјечна права неодузимљива, ове Цркве и овога народа. Славимо Христово Васкрсење, али изгледа да је тако нама суђено да Васкрсење увијек буде у знаку Великог петка и Христовог распећа, па и овогодишње. То је наш пут, пут Богочовјека, а пут Богочовјека је Распеће и Васкрсење.
Па ако смо Његови, а јесмо Његови, онда не смијемо никада заборавити, па ни онда кад славимо Његово Васкрсење, да је Он распет и да је нама суђено да крст свој носимо, крст свој носимо, њиме се поносимо, а Христово Васкрсење славимо, прослављамо и поправљамо се свијетлим поздравом, вјечним и непролазним: Христос Воскресе!
Tранскрипт Данило Балабан
