Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на остациме Цркве Пресвете Богородице у древној Дукљи код Подгорице, 26. април 2009. године
Данас се сјећамо и подсјећамо на Тому апостола, на онога апостола који није био са осталим апостолима када им се Господ јављао и који је, када су му рекли да су видјели Господа, изразио своју сумњу, рекавши: ,,Све док не видим ране од клинова на рукама Његовим и на ногама Његовим и не метнем прсте своје у те ране, нећу и не могу вјеровати.” И данас, ево, читасмо из Светог јеванђеља како се Господ прво јавио свим ученицима, показао им је ране на рукама Својим и на ногама Својим, а онда се јавио поново када су били сабрани заједно са апостолом Томом, подаривши им мир Свој, онај мир који је изнад свакога ума, и у исто вријеме позвавши апостола Тому да метне руке своје у ране од клинова и да не буде више невјеран, него вјеран. И када је то урадио Тома, онда је узвикнуо: ,,Господ мој и Бог мој!” Апостол Тома који је својим рукама провјерио истинитост Христа васкрлсога и Његово истовјетност са Оним са којим је ходио, заједно са осталим ученицима, по Палестини, који га је изабрао међу Своје ученике. Он је то провјерио и својом провјером посвједочио и оставио чудесно свједочанство о истинитости васкрслога Христа, заједно са осталим ученицима Христовим.
А и ми спадамо у ученике Христове, као и сви они који су кроз вијекове повјеровали у Њега, који су се крстили у Његиво име, који су се дотакли Његових рана, рана од клинова, који су кроз вијекове понављали и понављају данас те ријечи апостола Томе: ,,Господ мој и Бог мој!” Његово исповједање, дакле, је исповједање стварно и конкретно исповједање живога Господа и Његовога живога присуства са нама и међу нама силом Духа Светога, јер је и то записано да је Господ испунио Своје обећање, дунуо је у ученике и рекао им: ,,Примите Духа Светога! Коме опростите биће опроштено, а кога вежете биће свезан.” И тако Црква Христова, ево до данас, она на Христов начин, на Христолики начин, својом природом, својим бићем, својим начином постојања и својим призивом непрекидно дарује Духа Светога животворнога онима који су Христови, који примају и исповједају Њга за Господа свога и за Бога свога. Данас, ево, ми крстисмо новога хришћанина Душана, крстисмо га, крстисмо га у име Оца, и Сина и Духа Светога. И као што је Господ дунуо на ученике Своје, тако и епископ, свештеник и данас дувају на онога који се крштавају и кроз њих и преко њих се даруеј сила Духа Светога ономе који се крштава и који се облачи у Христа. И пјевамо ону дивну пјесму: ,,Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли.” И запечаћујемо новокрштенога светим миром, а свето миро није ништа друго него је симбол и знамење Духа Светога и изговарамо оне ријечи свете Христове: ,,Печат дара Духа Светога!” Сваки новокрштени, дакле, прима Духа Светога, истога Духа кога су примили ученици Христови, апостоли и онога Духа који је остао душа Цркве и којим се надахњују и просвећују и освећују сви они који се крштавају у име Христово!
У томе се и састоји достојанство Цркве Божије и у томе се и састоји и јединство Цркве Божије у јединству Светога Духа, јер један је Дух Свети, а различити су Његови дарови! И тај Дух Свети нас обједињује једни са другима, јединством неразоривим и у исто вријеме нас обједињује са једним живим и живоносним Господом. То бива у тајни Крштења и Миропомазања, које је примио наш Душан, то бива исто и у тајни венчања. Данас смо, ево, овдје на овом светом мјесту, древном мјесту, овом храму у коме се по предању вјенчао Свети Јован Владимир, краљ зетски и Косара, она дивна и племенита жена, вјерна Богу и вјерна своме мужу и послије његове мученичке смрти. Овдје, у овом храму су се вјенчали, и ево данас Борис и Данијела на том мјесту истом примише свете вијенце и изговорисмо ријечи Божије, ријечи Цркве Божије, ријечи духоносне, полажући вијенце на њихове главе: ,,Господе Боже наш, силом и чашћу вјенчај их.” Дакле, Господе вјенчај их, сједини их, сједини их силом Духа Твога Светога и чашћу, не људском и земаљском чашћу, него божанском чашћу, оном чашћу којом је Бог овјенчао људско биће, створивши га мушко и женско и благословивши да се рађају и да се множе и да напуне земљу они који се вјенчавају и постају једно тијело и једно биће, обједињени силом Духа Светога, испуњени вјере у Христа Господа. Тако се наставља, дакле, та велика и света тајна Божијег присуства и присуства и дјејства Духа Светога и тако се то јединство наставља, јединство и у тани Крштења, и у тајни Миропомазања и у тајни вјенчања, јединство са Господом, јер они који се вјенчавају не примају духа тијела и крви, него Духа Божијега.
Отуда светиња брака постаје света тајна! То није обична регистрација два бића, како то данас практикују, него је откривање и даривање печата Духа Светога, силе Божиеј, и утврђивање те светиње једном за свагда! Јер каже се, у тајни вјенчања: ,,Oне које је Бог сјединио, човјек да не разједини.” Cветиња брака је неразорива и у томе и јесте светиња вјенчања. Зато и вас двоје данас сте изабрали једно друго и сједињени вашом љубављу, али љубављу запечаћеном Духом Светим животворним, постали сте једно пред Господом и пред људима и увајте то јединство до краја свога живота. На то сте призвани, то је оно чиме сте обдарени у овој светој тајни вјенчања. То је оно по чему ће вас Бог препознати на Страшном суду: да ли сте ријеч дату једно другоме и ријеч дату пред Богом и пред народом Божијим, да ли сте ту ријеч одржали и да ли сте очували чисте вјенце кoје сте примили на своје главе, јер на крају прочитаћемо молитву и прозвати Господа да прими ваше вјенце у Његово вјечно и непролазно царство. Они вас венчају до страшнога суда. Питаће вас Господ да ли сте остали вјерни тим светим вјенцима и том обећању. Дакле, то је оно о чему нам говори данас ријеч Божија, откривење Божије, Дух Свети животворни, који сједињује и обједињује и који рађа Цркву Божију, јер Духом Светим се родио и Господ од Пресвете Дјеве, Духом Светим се и ми рађамо крот тајну Крштења и Миропомазања Духом Светим, живимо, они који се вјенчавају, а други сваки према дару своме, живимо животом по Богу, који јесте Црква Божија, која ето траје кроз вијекове.
Ево, видите, и на овом мјесту гдје се налазимо, ту гдје је била прва хришћанска заједница сабирала се у 3. или 4. вијеку или 5 вијеку. До 6. вијека су разорене ове двије светиње, али ово мјесто је остало свето мјесто управо зато што је сила Духа Светога Божијега овдје почивала, освећивала и просвећивала и мјесто и оне који су се сабирали у име Христово на начин на који смо се ми данас сабрали. Тако да ово наше сабрање, у овом древном храму, је наставак овога сабора древнохришћанскога, који непрекидно траје и трајаће до краја свијета и вијека! Зато поклонимо се Господу, Спасу наше, васкрслом из мртвих, поклонимо се Његовом Васкрсењу и потрудимо се да ходимо путем Господњим, ми који смо крштени и они који су вјенчани, како би нас Господ препознао и признао као Своје у вријеме Свога Другог доласка и у вријеме доласка пуноће смисла људскога живота, историје и свега онога што се догађало и што се догађа и што ће се догађати са нама, са свима људима и са свима створењима.
У то име, још једном и безброј пута: Христос Воскресе!
Транскрипт Данило Балабан
