Izaberite stranicu

Митрополит Амфилохије нам је приближио и Његоша и ми немамо сродника ближег Његошу од Митрополита Амфилохија. Преко ове двојице Божијих људи спојила се она стара и ова нова Црна Гора у тежњи човјека да загрли вјечност

Kњижевник Милутин Мићовић, предсједник Књижевног друштва “Његош” из Никшића за слушаоце Радија “Светигора“ представио је своју нову књигу “Луче у тами Црне Горе“.

“Дошло је вријеме да се видимо. И да се још дубље видимо. Да видимо колико се не видимо. У какав смо мрак зашли. И какав нам се Знак најављује”…  “Да ли је он он или, ипак, он није само он” – пише Мићовић, између осталог, у својој новој књизи која је изашла у издању Епархије будимљанско-никшићке, Српске књижевне задруге и Књижевне задруга Српског народног вијећа из Подгорице.

По узору на свијетли, вјечни сабор лучоносаца и њихове луче: “Господе просвети таму моју”, како је говорио Свети Григорије Палама, Ловћенски Тајновидац, Свети Владика Петар Други Петровић Његош својом “Лучом Микрокозмом”, блаженог спомена Митрополит Амфилохије ријечима да је ,,исихазам освајање унутрашњих простора”, и Милутин Мићовић својим “Лучама“ покушава да освијетли таму у човјеку и таму црне горе. Он пише о оној вјечитој тежњи човјека да освјетљивањем најприје таме у себи, распињањем, кроз лавиринте живота, освијетли и таму око себе по оним Његошевим: Разведри ми више Горе Црне.

Мићовић говори да воли да читају њега, а не његове књиге и својим дјелом и нама помаже да научимо да читамо. Почињући своје “Луче у тами Црне Горе“ ријечима да је: “Узалуд читати написано и да је пропао сасвим ко остаје само на написаном“, Мићовић нас учи како да нађемо и прочитамо “Невидљиву књигу”.

“Сваки човјек и свака личност има своју тајну и свој прикључак оној базичној Тајни која напаја све људе. Преко тог Свејединог Духа, који нас напаја, ми се разумијемо, прикључујући се оном сабору личности које су се самосазнавале кроз пољубац и саједињење са свејединим Духом“ – каже Милутин Мићовић.

“Више ме погоди Његова једна него ваших стотину” – пише Мићовић у свом дјелу, објашњавајући нам шта је то што пјесника, писца и његово дјело држи живим, чиме постаје чувен и у времену и у вјечности.

“Човјек се изграђује изнутра као једно чудо Божије. Споља се не може изградити. Ако се човјек не изгради изнутра остаће изван себе, туђ себи и од њега неће бити неке користи. Постоји та драматика између праве личности и неке симулације. Човјек пребива између ватре која га тражи, и оног облачног стања људског у коме се губи његов прави лик, када он живећи у маси, никад и не осјети истински живот и тајну човјека.“

Објашњавајући колико је лудости потребно да човјек буде паметан, каже да у његовим “Лучама“ има и текста који само “луд” може да разумије.

“Треба бити луд у односу на правила која постоје, људска, социјална, подразумијевајућа правила. Треба их раскинути и бити слободан. Питање слободе је увијек актуелно јер се слободним постаје негирањем многих постојећих норми, многих обичајних правила и  предвидљивог понашања“ – каже писац и додаје:

“Да би га чули, један писац треба да има дубље учешће у Истини и изворном животу у којем се човјек рађа. Ту схватамо да се човјек разумијева и саморазумијева кроз језик и онај предјезик који ствара Логос. Ако се унутар човјека не упали луча, он ће остати отуђен од себе, чезнући за првим Извором који се не добија кроз књиге, већ кроз слободу и прекорачење преко сопствене границе. Сваки раст човјеков је прелазак преко сопствених граница.

Књижевник Мићовић, који своју радну собу назива пећином, појашњава и сам појам пећине, рекавши да лучу није могуће наћи ако прво не сиђемо у пећину.

“Иако је метафора мрака и човјековог наслеђа, пећина има излаз ка небу, кроз који улази небеска свјетлост, освјетљавајући људски мрак и сва чуда која се у њој крију. Пећина која је метафора за тамни простор човјека (који психолози називају подсвијест) служи да се у њу унесе небеска искра. Пећина је и материца која чува човјекову потенцију, дату од Бога, да се из ње роди један артикулисан живот. Пећина је оно што је Његош називао адским наследијем, али означава и непознати простор у нама. Задатак човјека је да освијетли пећину и крене даље. Све док се не спусти у пећину, човјек ће остати у једном неодређеном колективизму који је и сам пећина. Искра је човјеков аутентични лик који је без краја. Писац је писац ако наслијеђену реченицу обогати, ако створи нову семантичку силу, нови угао, нову моћ, онда писац постаје креативан и способан да дирне наш ментални систем. Тада осјетимо да смо добили писца обогаћеног новом духовном силом, који има другачији угао гледања, који нас проширује, не дозвољавајући нам да останемо у механизму понављања. Тек тада имамо радост разговора са саговорником, који говори нашим језиком, али има и нови, привлачан, додатак.“

Мићовић пише да је: Код Његоша Бог пјесник чиме Бог постаје људскији а човјек божанскији, говорећи о томе колико је Његош данас наш савременик и колико видимо свијетло вођени његовом “Лучом”.

“Његош је наш савременик тек ако сопственим искуством успијемо да увидимо какав је он живот живио. Бесмртна луча је увијек свјежа у човјеку, исто као и  Његошев језик. Његош је онај кога се увијек сјетимо у тјескобама, када нам се, најчешће, и деси унутрашњи лучоносни удар да обасја тешку ситуацију у којој се нађемо. Сваком се деси ситуација када човјек тражи дубљи одговор, а увијек га налазимо у Његошевим стиховима. Народ који је имао небом осијаног пјесника, Његоша, не би смио бити мали народ“ – истиче Милутин Мићовић.

Велики познавалац Његошевог дјела, предсједник Књижевног друштва из Никшића које носи име славног Ловћенског тајновидца, Мићовић у својим “Лучама“ пише и о томе колики је гријех Црне Горе према Његошу. Читали га јесмо и читамо га али колико смо чули Његоша уопште? О слободи и окупацији у Његошевом дјелу. Шта је једно, а шта друго по Његошу. Колико смо данас слободни, а колико смо под окупацијом и шта је слободан човјек? Да ли је и ово вријеме данас ипак вријеме Његоша? Је ли Његошева искра бесамртна и сам Ловћенски Тајновидац као “сабирни знак” ипак јачи од духа времена у Црној Гори? Шта се дешава кад пјесник, философ, мора да буде и државник? Који ће преовладати и оставити дубљи траг? Шта се догодило у случају Његоша, а шта у случају књаза Николе? – само су неке од тема које можете прочитати у “Лучама у тами Црне Горе“.

Последњих тридесет година уз Његоша и наше славне претке свијетлила нам је и ,,очинска свјетлост”, како то рече Милутин Мићовић за Митрополита Амфилохија, чија је борба непрестана и духовни мач којим је био опасан обасјала и васкрснула послијератну Црну Гору у чијем је темељу жртвена ријеч.

“Митрополит Амфилохије нам је приближио и Његоша и ми немамо сродника ближег Његошу од Митрополита Амфилохија. Преко ове двојице Божијих људи спојила се она стара и ова нова Црна Гора у тежњи човјека да загрли вјечност“ – каже писац.

Кажу да папир све трпи. Многи данас и пишу, али шта пишу? Колико је ћутања и дистанце потребно да би се родила идеја да се на том папиру заиста остави нешто вриједно што ће издвојити писца међу многима и оставити траг, лучу која ће свијетлити будућим нараштајима, а  “Луче у тами Црне Горе“ Милутинна Мићовића заиста јесу такво дјело.

“Нико му ништа не може”, “Нико му ништа не зна”… “Није ништа” …Колико је данас могуће слободно писати? Ко данас пише слободно? Ко су слободни писци, слободни људи?

Колико се данас осјећа умор у култури и  како се откључава онај Његошев стих: Шта је човјек а мора бит човјек? Може ли се писати поезија, а да се не живи и обрнуто? – све су то теме којима се Мићовић бави у свом дјелу “Луче у тами Црне Горе“, које вам топло препоручујемо за читање.

“Ништа без Косова иако се то покушавало заборавити. Нити има дужег, ни вишег, ни страшнијег, ни љепшег, а ни дана нема без Видовдана? Ничег нема без Видовдана унутар човјека, народа и језика, унутар нашег разговора. Ако у нашем разговору не ширимо Видовдан, џабе смо и разговарали, а ако га је било, онда смо ишли у сусрет оној жижи, оној лучи. Морамо пристати на жртву да би у себи нашли свој Видовдан, а жртве нема без ватре. Та ће духовна ватра раширити Видовдан у нама, чиме ћемо прећи из земаљског у више духовно стање. И косовски јунаци су из једног невидовдана прелазили у Видовдан. Тако је и кнез Лазар из историјског времена прешао у вјечност. Косово јесте сачувало реализам, али ми најприје треба да се, кроз приношење наше жртве и нашу борбу, узнесемо освјетљени Видовданом који не пролази. Смисао историје јесте да открије надисторију, смисао времена да открије нешто изнад времена, а то је вјечност. Сваки нови Видовдан све већи је невидовдан јер данас чак и код нас кажу да нам је доста Његоша и Косова“ – подсјећа Милутин Мићовић.

Мићовић у свом дјелу “Луче у тами Црне Горе“, поручује Црногорцима “да се не праве тако Црногорци“, објашњавајући ко су заиста прави Црногорци и “унутрашњи“ људи.

“Скинимо маске и учествујмо у велиикој тајни у којој ће човјек бити човјек и постати истински Божији човјек о чему је говорио и наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије. Чим се сретнемо и проговоримо двије већ смо се подијелили” – пише Мићовић у “Лучама“ и објашњава шта мисли о нашим диобама.

Он додаје и да су борбено надахнуће “Луче” и “Горског вијенца” и оне Његошеве луче божанствене и искре свјетлозарне биле и наше литије за одбрану светиња.

“Литије за одбрану светиња су моменат у којем се појавила чудна тишина, наслеђе и све најбоље што је било у нашем народу. То је било дејство небеског силаска у народ и његову душу. Великом небеском тишином обједињен је цио народ који је тада био у могућности и да нестане. Било је бити или не бити, причестити се том вишом силом или остати у стихији признајући законе овога свијета. Ипак, то није статично и треба да се обнавља“ –  закључио је Милутин Мићовић, аутор књиге “Луче у тами Црне Горе“ коју вам тополо препоручујемо као лучу у пећини наших душа.

 Слободанка Грдинић

 

Pin It on Pinterest

Share This