Izaberite stranicu

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Херцеговачко и црногорско свештенство на рукоположењу добија једно специфично бреме – можда не посебно теже од онога у било којим другим српским завичајима и православним земљама, али засигурно тешко бреме поређења са архетипом свештеничког служења који су начинили Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, владика и пјесник Петар II, али и Богдана и Петра Зимоњића.

Ако су синтеза народности и свеприступачности саморазумљиве особине које би требало да красе сваког православног свештеника, тешка времена су исковала и захтијев за непокорношћу и отпором, а стремљење писмености утемељеној у Завјету предака није се гасила ни када је поп Мићо наизуст учио летурђију. Када се на српском богословском хоризонту појавио Митрополит Амфилохије Радовић и у вуненим временима испрео прве нити богословља у нашој помјесној Цркви и повјереној му Митрополији, његов платански хлад многима је дао одмроа а многе је и успавао: неко је починуо наслоњен на његово широко и стамено стабло, а неко се укоријенио у њему и сам покушавајући да подари плодове Царства.

Од ових других јесте о. Слободан Бобан Јокић, никшићки свештеник – радосно лице господскога града. Његова најновија и по обиму незахтијевна књига – „Ломљење хљеба“ (изд. Институт за српску културу“, Никшић, 2021, 170 стр) свједочи нам уједно и његову укоријењеност у личностима и дјелима двојице духовних великана којима је књига као цјелина посвећена – Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Аџићу (есеји о њима носе написани су као ученичка свједочанства, као евхаристије – благодарења за узрастање у Христу, за живи опит аутентичности који свједочи подједнако Оце колико и ученика).

Иако тематски такође посвећен рад под називом „Литургијски допринос Митрополита Амфилохија Радовића“ интониран је научно: у питању је систематска синтеза ставова епохалног мислиоца и дјелатника на литурголошле теме (и сам рад јесте структурисан око светих тајни и теме „литургијских пракси“). Као такав, овај рад може послужити као важна пролегомена за будућа истраживања којих ће сигурно бити на Јокићевом трагу.

Овим радовима претходе црквено-историјска истраживања о богослужбеном животу Српске Православне Цркве у Црној Гори прије и након ослобођења и уједињења (1918) као и у току Другог свјетског рата. Црквено-историјска наука ова турбулентна времена је до сада оцјењивала искључиво у оквирима доминантних политичких и црквено-политичких наратива, а Јокић нам нуди литурголошко-еклисиолошке увиде којима се историчари обично не баве, а литурголозима историја – уколико није историја богослужења – није нарочито занимљива.

Уз једну бесједу на Светог Саву, посљедњи дио књиге својеврсна је књижевно-теоријска или књижевно-теолошка биљежница о Бобановим читањима изабраних штива: ријеч је о књизи еминентног српског жупског пјесника Радинка Крулановића „Тишином ти говорим“ – једном тананом штиву које Јокић гануто чита, плешући сам са стихом, онако како то чини и пјесник. Записи „Рвање“ (о књизи Јанка Јелића „Биљежница из преображаја“) и „Хоћу да видим лице“ (о књизи Радосава Бата Ђурковића „Путници“) опет раскривају могућност богословског читања потресних духовних и животних егзистенција којима су та штива натопљења, а која Бобан доводи у везу са библијском мишњу и светотајинским доживљајем свијета: у њима човјек не престаје да се налази и када се губи.
У једној књижици малога формата, али лијепе спољашности стало је понешто из биљежнице једног никшићког свештеника. Стала су његова записана свједочанства сусрета са прошлошћу, са лицима драгих људи – који већ данас нису са нама – са ријечју и лицима људи које гледа и чита и којима служи. Којима се радује – као и они њему. Стала је богочежњива љубав ка човјеку – предуслов предразумијевања, плод разумијевања и тражења. Стало је сјеме и залог Предања и оних пређе поменутих.

Pin It on Pinterest

Share This