Ђак Ристо радо је ишао у библиотеку манастира Раковица. Тамо су, још од рата, биле склоњене све књиге Богословије Светог Саве.
– У библиотеку можеш и без питања – рекао му професор Светога писма.
Једног дана, упита Ристо може ли преспавати у библиотеци, да не буди другове у повратку, касно, и он му дозволи, с тим да не сме закаснити на јутарњу молитву.
„У тој сам библиотеци дивно сањао“, сећао се касније владика Амфилохије.
„И у библиотеци Високих Дечана сањао сам како јашем коња планином Бјеласицом…“
Кад је дошао на Цетиње, дуго је разговарао са старим владиком Данилом. Кад би време спавању, стари владика му рече да нема чаршава – поцепани су и неопрани. Била је оскудица у Митрополији.
– Дај ми благослов, високопреосвећени, да прву ноћ коначим у библиотеци. Ту је мени најмилије.
И ту је сањао диван сан: ведар дан, сунце обасјало и море и Ловћен, а он улази у капелу владике Рада и крсти се.
Драган Лакићевић, Штап митрополита Амфилохија
”Штап митрополита Амфилохија”
Ово је једна од оних књига које се пишу саме. Имао сам и добар узор за то, а то је моја некадашња кеига ”Штап Светога Саве” коју сам писао на почетку за лист ”Светосавско звонце” у чијој редакцији и ја учествујем већ 20 година. Хтео сам по узору на народне приче и легенде о Светом Сави којих има на стотине и на хиљаде, које доста добро познајем, да и ја додам неке приче, како би могле да изгледају народне приче о Светоме Сави које ја измислим.
После књиге ”Штап Светога Саве”, неписао сам и књигу ”Штап патријарха Павла”. Ту сам књигу написао 40 дана од упокојења дивног великог патријарха Павла. Обе књиге су изашле и на руском језику.
Тако сам био позван и кад се упокојио митрополит Амфилохије, кога сам знао још из детињства и из завичаја, да и о њему проговорим. Док су о Светом Сави писане легенде, о Патријарху Павлу приче, Ово би о митрополиту Амфилохију могло да буде житије.
То је ненамерно житије. То су приче из његовог живота, које почињу од његовог детињства и дочаравају, на неки начин у сликама сличним оним ликовним сликама из житија, његове послове и дане од најранијег детињства, па до његове велике архијерејске службе, која је засенила све друге и обележила крај 20. и почетак 21. века једном таквом фигуром као што је био митрополит Амфилохије.
Матија Бећковић је у једној белешци на крају ове књиге написао да је ове приче причао сами манастир, манастир Морача, који је стожер нашег морачког завичаја, где смо сви одрасли и који нас је обележио својим сјајем и својом висином. Пристајем, волео бих да је то тако. Ако је писао манастир, онда је то успело, а ако сам писо ја, онда нека читаоци одлуче шта им се свиђа, а шта не.
Вечити дечак
У раном детињству, ја њега нисам познавао, он је старији од мене 17 година. Кад сам ја дечак, он је већ на својим школама, студијама, својим странствовањима, али се о њему у нашем крају прича. Он је један од седморице живих Ћирових синова, који су сви на свој начин даровити, један памти, други прича, трећи гаји пчеле… Али један, можда најважнији, који није ту, он учи неке необичне школе. За оне прилике, без обзира што ми имамо ту манастир у близини, велика је непознаница у народу какве су то школе које траже целога човека, да он оде заувек и да се једног дана врати са мантијом…
Био сам друга година студија када је монах Амфилохије дошао у Београд и када ме је један од митрополитове браће пронашао на Филолошком факултету и повео до Патријаршије да се сретнем са његовим и мојим братом Амфилохијем. То је био један дирљиви сусрет. Он је о мени све знао. Он је у мени гледао морачког дечака који има 20 година, а ја сам у њему гледао морачког дечака који има 37 година. Нешто од погледа на дечака је био његов поглед на свет. Његова доброта, благост и духовитост, упућивала је на то да је он велики дечак, а он је нас све из Мораче гледао као дечаке, као да смо се некад заједно играли на оним ливадама.
Рођени
Митрополит Амфилохије је био једна изузетна фигура. Он је имао велику концентрацију. Свакога кога је срео, он је упамтио и после му се обратио његовим именом. Ретки су такви људи који никога нису заборавили, не само оне са којима су се срели више пута, него и оне сретну само једанпут. Тако да ћете свакога ко је био са њим и пет минута, исто наћи задивљенога што је имао такав сусрет са митрополитом.
Таквих сусрета је било одиста много. Мени је највише значило када ме сретне, па кад ми каже: ”Рођени.” То је било нешто од миља.
Сајам књига
Последњи наш сусрет био је у Београду, на Сајму књига, у оној години уочи које ће се он упокојити. Било је већ поодмакло време, ближио се крај и затварање Сајма, публика је била умногоме отишла, седео сам сам на штанду Српске књижевне задруге, а он је дошао исто сам, без пратње, помало уморан. Сео је на једну столицу и испружио ноге као да се одмара. Ту смо провели заједно један сат. Евентуални посетиоци нам нису могли прићи јер су службеници Српске књижевне задруге који ту стоје поред нашег штанда, свакога заустављали. Они су приметили да нас двојица имамо нешто важно и насамо. Они су схватили да ми имамо један другом нешто важно да кажемо, а ми један другоме нисмо рекли ништа посебно, него све нешто што је нормално и што приличи само обичним људима.
Целокупан разговор са Драганом Лакићевићем за емисију ”Весели Поправ” можете чути на линку: https://svetigora.com/veseli-poprav/
