Izaberite stranicu

Беседа академика Мира Вуксановића на Свечаној академији, САНУ, 26. октобар 2021:

Српска академија и Андрићева задужбина, сада, на истом месту где је била средишна југословенска свечаност поводом доделе Нобелове награде Иви Андрићу, шездесет година касније, обележавају тај значајни датум за српску књижевност и културу.

Тако Академија слави свог члана који је у Српску краљевску академију примљен када је имао тридесет и четири године, а Задужбина и на овај начин показује да у целости поштује опоруку Иве Андрића. Он је своје рукописе завештао Академији, ауторска права Задужбини. Са оба места се саопштава да је Андрић једини писац српског језика чије дело већ седамдесетак година припада светској књижевности и да се његове изреке читају на српском и још четрдесет и девет језика, да је број издања Андрићевих радова и текстова о њима прешао збир од двадесет хиљада,
да је његова књижевност жива, савремена, па и свевремена као и свака уметност која успешно сведочи о трајности људског зла и добра, мржње и
љубави, несреће и среће.

Андрић је одредио да приповетка добија награду с његовим именом, причи и причању посветио своју нобеловску беседу, а академску беседу Вуку као писцу. Романи, приповетке, огледи, есеји, беседе и све што је Иво Андрић писао било је испуњено смислом, одважношћу и дубоком загледаношћу у човека, у његову радост, муку и рад, с мером и мирноћом, било је казано речима и реченицама које се нису отимале да буду допадљиве свима, и онима што су неуки и неначитани, али није било ни намењено само интелектуалној елити, но је било и остало за сваког човека који има радознале очи и може да види непроменљиву људску судбину.

Андрић је прихватао и понављао Вукову девизу „Не да се, али ће се дати“, тако умножавао своје становиште да је основни смисао живота у раду,
да је оно што у доброј намери човек створи лепо и трајно као почитељски каменили „линија каменог моста на једанаест једнаких лукова, са капијом, као круном на средини“. Све то људи осматрају, дирају длановима и узбуђени, још који пут, гледају с једне на другу обалу, а између обала, над реком као понором, љуљају се предратна, ратна и поратна времена, вере и народи, господари и сужњи, мајке, очеви и деца, сви што могу да оставе белег да их је било за оне што ће их бити.

Иво Андрић је, на данашњи датум, пре шездесет година, када је донета одлука да је добио Нобелову награду, новинарима рекао да једва чека да свечаност прође, да се све слегне, да се врати у свој мирни радни дан који је за њега највећа свечаност. Доследан својим рано усвојеним гледиштима, Андрић је за приповетке и остале књижевне „знакове“ бирао, више пута, ликове задужбинара који знају да је суштина у творењу заједничког добра и да врхунском добру није потребан ни хронограм ни печат, ништа, чак ни девиза:

У ћутању је сигурност.

Иво Андрић је веровао да „ћутање је снага а говорење слабост“ и писао „да је рад једино што човек може да супротстави свом непознатом удесу“, да то помаже подвргавање природним и људским законима, правилима која не застаревају. Химну човековом раду, у есеју о мостовима, Андрић је сместио у троструку жижу која осветљава његов литерарни простор овако:

„Како је чудно и увек благотворно осећање што га имам кад гледам
клесан камен, рађену земљу и тесано дрво“.

Јесу Андрићеве мисли јасне и јесу његове реченице довршене, мало шта је изван њих, али ћемо да коментаришемо, не да тумачимо, Андрић је себи најбољи тумач ако није злонамерно прочитан, што се великим писцима дешава, јер људи воле да „шичу на свеца“. Није, дакле, Андрићево осећање увек чудно и благотворно док гледа пределе са цвећем, напуштене ливаде и слатине, пропланке, увале и лугове поред реке, већ је његово осећање увек благотворно док гледа рађену земљу.

Не заносе га само четинарска и листопадна шума, висока и разграната стабла, бело иње и китина на гори, њега посебно узбуђује
тесано дрво. Његово око привлаче стене, ластве, литице и висови који сежу у небо, али – он је опчињен клесаним каменом, „Јер, обрађен камен нити уме шта да сакрије, нити може шта да заборави“.

У овим и другим примерима, који су најпотпуније предочени у роману На Дрини ћуприја, свуда је, дакле, као животно гесло, као филозофски поглед на човекову и уметникову мисију у свету, показано да Андрић има „чудно и увек благотворно осећање“ док гледа оно што је човекова рука оклесала, обрадила и стесала, док гледа оно што је човек из природе одабрао за себе па то удесио и прилагодио, дао му виши смисао и значај, тако што га је оплеменио својим умом, својом руком и укупним прегнућем, јер људски посао може да се опире људском удесу, јер оно што је човек смислио и за опште добро створио постаје вечно, ако се наставља и обнавља, ако је као мост на реци, где је путник, знојан и уморан, под хладним ветром с реке осетио да „пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена“. Тада путник постаје писац који се леђима наслонио на клесани камен моста и посведочио:

„Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју“.

Тако се завршава Андрићева приповетка „Мост на Жепи“, у којој, пажљивим читањем, са застајкивањима, можемо и целину пронаћи, у
наговештајима, сићушним и нешто већим, аутопоетичким (мада је Андрић себе означавао као „одсутног савременика“ у односу на сопствено дело, подучавао да треба да говори оно што је написано а не да говори писац шта је написао, у академској беседи о Вуку, ипак, издвојио је да „техника доброг писца реалисте“, какав је и Вук, тражи три битне особине, а „то су: пажња, избор и смисао за карактеристичну појединост“). У приповетки „Мост на Жепи“ јасно се назире и поступак и суштина идеја романа На Дрини ћуприја, где се, дакле, као с камена на камен, природним путем, преко реке, долази и до истине да мост није само „прилика“ за прелазак на тражену обалу, на праву страну,одлазак на друго место, из жеље у стварност, из горег у боље, или све то најчешће бива сасвим обрнуто, није, дакле, „ћуприја“ само свод неизвесних прелазака, сударање разлика, трагични сусрет времена и људи у њима, већ су мост и прелаз преко реке истовремено и долазак до најлепших лирских слика Иве Андрића, јер нигде као ту није видљив занос писца који је сав од мишљења и мисли о човеку у три времена одједном.

Пише Андрић песник који слави рађену земљу, тесано дрво и клесани камен, који слави руку што уме да ради, да је мост „необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини“, да је мост настао као да су „обе обале избациле једна према другој свака по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук…“ и у „сан о савлађивању земљине теже“. Овим Андрићевим речима, у част грађевине коју су људи подигли, мора бити завршена и наша немоћна ода Андрићевој руци и Андрићевом писму, са лозинком:

У Андрићу је сигурност.

Извор: Српске новине

Pin It on Pinterest

Share This