Izaberite stranicu

Булатовић И. Богић

Била у сваком је оку
Видјела и из најдаљега села
Кроз маглу назирала дубоку
Инокосна црква ко самотна јела

Који враћао се, њој би здравио
Нјој печалио који је ишао
Подигао је који није прездравио –
У цетињску пустињу, с Неба је сишао

Штитила кућу од громких је удара
Јављала који вјетрови када дувају
Лађаре склањала од бродских судара
Стари мештери још, у сјећању је чувају

Кад посјекоше је, удари страва
Без крова и неба, остасмо и без леђа
Куд који поскитасмо се свијетом
Зид за зидом клеца и обурдава
На ледини већ, сувишна смо голомеђа –
У имену са тугом, у презимену са сјетом

Извор: ИН4С

Фото: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This