Izaberite stranicu

Петар Зимоњић рођен је 1866. године као Јован, у херцеговачкој породици од мајке Маре и оца Богдана, који је био самоуки свештеник. За вријеме Херцеговачког устанка из 1875. Петров отац  придружио се устаницима, а због испољене храбрости у борбама добио је титулу војводе коју је задржао све до смрти, а која је у неколико одредила и будући пут његовог најмлађег сина.

Овоземаљски живот Митрополита Петра Зимоњића као да су писали Андрић или Селимовић. Он га је скончао на најсуровији начин упркос томе што су га поштовали сви они са којима се сусретао и што су га сви у народу вољели, без обзира којој вјероисповјести припадали. Основно образовање добио је у породици, да би потом завршио богословију у Сарајеву. Истицао се у учењу, па је школовање наставио даље у иностранству.

После завршене богословије одлази у Черновице, данас се Черновице налазе у Украјини, где је студирао на Православном богословском факултету и то је био једини Православни богословски факултет у Аустро-угарској монархији. Завршио је са одличним успехом своје студије, а затим је годину дана провео у Бечу на студијском усавршавању, одакле се враћа у своју богословију за професора. У богословији је радио десетак година и за то време се и замонашио у манастиру Житомислић, код Мостара. Врло је важно да се истакне да је он био изванредан професор и да је уживао велики углед код својих ученика. Да је био омиљен међу својим ђацима и да је био изузетно образован, јер он се касније убраја међу најобразованије архијереј свога времена. Био је изузетно поштован  у народу. Пред избор за захумско-херцеговачког митрополита, годину дана 1900-1901. је био саветник у конзисторију, у Суду Митрополије дабробосанске, у Сарајеву. На том положају га је дочекао избор за Митрополита захумско-херцеговачког. Избор је извршен у Цариграду јер је тада Црква у Босни и Херцеговини била под духовном влашћу или јурисдикцији Цариградске Патријаршије. То је практично од укидања Пећке Патријаршије 1766. године и избор је извршио Свети Синод  Цариградске Цркве на челу са Патријархом Јоакимом III уочи Ђурђевдана у Цркви Светог Георгија 1903. године.

С обзиром на прилике које су у то вријеме владале у Босни и Херцеговини, Петар Зимоњић је за хиротонисање чекао дозволу Бечког двора. Када ју је добио, свечани чин одржан је у Мостару у Саборној Цркви 1903. на Духове.

Била је велика свечаност тада у Мостару. Према забиљеженим подацима у тадашњој штампи, хиротонији је присуствовало око 4-5 хиљада људи, много његових ученика, а међу присутнима примећен је и његов стари отац који је тада имао можда преко 90 година, војвода Богдан Зимоњић свештеник и његов брат Аћим. Уопште његов избор је изазвао једно велико одушевљење у Херцеговини , јер је дошао Херцеговац на Херцеговачку епархију, дакле једна позната личност, један школован човек  изузетно способан, а са друге стране треба рећи да је дошао у једно изузетно тешко време.  Уложио је све што је могао својих способности и знања да прво занови, односно повећа свештенички кадар и за то време док је био Митрополит  захумско-херцеговачки од 1903-1920. рукоположио је око петнаестак свештеника. Тај број је сличан и када се ради о обновљеним и освећеним црквама, али је посебну пажњу посвећивао отварању српских школа по Херцеговини и веронауци која је предавана у школама које је он такође и редовно обилазио. Да је то заиста било једно тешко време и да иако се ради о једном доста дугом периоду од седамнаест година, а да се није могло учинити више него онолико колико се могло показаће следећа чињеница. Наиме, познато је из историје да је 1908. године извршена анексија Босне и Херцеговине, значи 1878. Берлинским конгресом окупација, а затим и анексија,  да је то погодило све Србе, не само Србе у Босни и Херцеговини него и Србе у Србији и другде. Познато је да је Српска црква преко нашег Митрополита Димитрија Павловића реаговала код међународних фактора  против те анексије Босне и Херцеговине, наравно да се није могло ништа учинити, а онда долазе балкански ратови, Први 1912. Други 1913. а потом и сарајевски атентат 1914. године. Сво то време је обележено једним жестоким прогоном  и хапшењима српског народа од стране аустријских власти. Забележен је случај приликом  једне проповеди  одмах после сарајевског атентата у Саборној цркви у Мостару када је Митрополит Петар Зимоњић пред  аустријским  генералом имао храбрости да каже да је он изненађен да једна таква цивилизована држава као што је Аустрија прогони један народ, да ће се он жалити цару и уколико цар не услиши његову молбу да ће он позвати народ на устанак. То је била велика храброст после догађаја који се десио у Сарајеву 1914. године.

Завршетак Првог светског рата и формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Петар Зимоњић је дочекао у Мостару. У то вријеме почињу и активности на успостављању обновљење  Српске Патријаршије, а он даје велики допринос у том послу. До уједињења долази 192о. године, а Петар Зимоњић бива проглашен Митрополитом дабробосанским.  Он учествује у обнови и изградњи храмова, социјалних установа, издавачкој делатности и посвећује се раду са децом.

За ово време док је био Митрополит дабробосански од  1920-1941. године, према подацима са којима располажемо рукоположио је негдје око 40 свештеника, подигнут је приличан број храмова а један од последњих које је он осветио заједно са Патријархом српским Гаврилом Дожићем и Владиком Николајем Жичким је Храм Преображења Господњег у Новом Сарајеву, за који је пројекат израдио познати архитекта Александар Дероко.

Напад Немачке 6. априла 1941. године затекао га је у Сарајеву, а негде отприлике око Велике среде пред Васкрс бомбардовано је и само Сарајево. Њему су многи саветовали да напусти Сарајево и да се склони привремено док се ситуација не среди, међутим, он је једно време одуговлачио али је ипак по савету свога секретара тадашњег свештеника Стевана Петровића отишао у Црну Гору у Пљевља, у Манастир Свете Тројице и ту је провео Васкрс, служио је за Васкрс, али је на неки начин био љут због тога што је напустио Сарајево, зашто је напустио свој народ.  Често је прекоревао свога проту што га је саветовао да у тако тешком времену напусти свој народ и није могао да издржи него се већ на Васкршњи уторак вратио у Сарајево. Када је дошао у Сарајево, он је са свих страна добијао обавештења,  а имао је и једног свог момка који се звао Ристо Глушац,  који је сваки дан ишао у Сарајево и распитивао се шта се дешава са Србима и добијао је информације о хапшењу угледних Срба од стране усташа. Тако је и добио вест да су усташе убиле данас Свештеномученика  бањалучког епископа  Платона Јовановића, кога су усташе  унаказиле. Како се то све тако одигравало наравно да су угледнији Срби често долазили код њега и молили га да се склони у Црну Гору или у Србију док се стање колико толико не смири, међутим он је то одбијао, изјавивши да је он пастир тога свога народа и да са њим жели да дели и добро и зло, оно што задеси народ нека задеси и њега, а чак је познато и то да је одржао састанак са својим свештенством и да су га многи молили да им да одобрење  да се иселе у Србију, али да он то није дозволио него је затражио од њих да остану на својим парохијама са својим народом па шта се деси са народом нека се деси и са њима. И захваљујући томе што су свештеници остали верни своме епископу у овој епархији приличан број њих је и пострадао. У ствари, он је био један од људи који је поштовао одлуку Светог архијерејског Сабора која је донета пред сам почетак рата, да сваки од архијереја остане на својим епархијама докле је то могуће и у границама издржљивости, а то значи да и сами свештеници треба тако да поступе. Почетком маја 1941. године у зграду Митрополије долазе гестаповски официри и врше претрес просторија. Према црквеним изворима, понашали су се осионо, пријетећи смрћу Митрополиту Петру Зимоњићу.  Али неколико дана иза тога  га је позвао сарајевски жупник, католички свештеник, можда телефоном, и затражио од Митрополита да под хитно прекине са употребом ћирилице у преписци са својим свештенством у својој Епархији и да промијени печате, то јест избаци из употребе ћириличне печате.  Митрополит му је на то одговорио да ћирилично писмо не може да се укине за двадесет четири сата и да рат још није завршен. Послије овог разговора, било је свима јасно да ће Митрополит бити ухапшен и заиста се то догодило 12. маја.

Три данас касније усташка полиција доводи Петра Зимоњића у Митрополију и насилно отвара епархијску челичну касу. Однесени су многи вриједни предмети који ће по окончању рата бити пронађени у Загребу и враћени у Сарајево. Он је послије овога догађаја у Митрополији одведен у Загреб и тамо је смјештен у полицијски затвор, тамо је добио затворски број, фотографисан је и са њим је био један број угледних Срба који су били у затвору, и који су оставили нека свједочанства о њему док је боравио у затвору у Загребу. Оданде су га пребацили у логор Керестинац у близини Самобора и ту су му први пут обријали браду, скинули мантију и терали га да носи дрва, да чисти круг, претили му, псовали га, малтретирали га. Тражили су од њега да проповједа сарајевским Србима и кад би год почео ,,Боже мој“ они су га ударали. Тако да и ту има неких свједочанстава људи који су били са њим како се са њим поступало. Ту је остао, практично, до расфорирања тога логора и одатле ће бити пребачен у логор Госпоћ и, нажалост, ту никаквих свједочанстава немамо о томе шта се са њим дешавало и шта се са њим збило. Има некаквих претпоставки на основу неких свједочења  да је могуће да је пребачен из Госпића у Јадовно на Велебиту, то је опет усташки логор био, и да је ту, једноставно, на један злочиначки начин убијен – маљем у главу и после је бачен у такозвану Шаранову јаму. По другом свједочанству, одведен је у Јасеновац, озлоглашени логор, гдје је бачен у пећ у којој се пекла цигла и тако је изгорео. Нажалост, ми ни до данас где је овај велики српски архијереј завршио свој живот нити имамо свједочанства на који начин, осим овога што је досад сачувано.

Према казивању протојереја-ставрофора Предрага Пузовића,

пензионисаног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

 

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, Митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере.

Тропар (глас 8):

У слави Христовој сапричасниче, и апостолима санаследниче, свештеномучениче Петре митрополите Дабробосански, и архипастиру Херцеговачки, што ради вјере праве за Христа пострада и сада светитељу с новомученицима моли Христа Бога и Спаса свију да спасе и род наш православни.

Pin It on Pinterest

Share This