На старом острошком гробљу служен је парастос проф. Предрагу Вукићу, потоњем цетињском Мохиканцу, носиоцу ордена Светог Саве
На дан рођења потоњег цетињског Мохиканца 9. јуна 2021. године, а даће Бог црнорисца Давида у неком Небеском манастиру, окупила се група пријатеља професора Вукића, да му опоје гроб, присјете се овог Светосавца, страдалника и ратника за вољено Српство, који је плакао као некад Давид Штрбац, за милионима намучених Срба кроз све страдалне вјекове, а посебно у овом новом, перфидном и дехуманизованом.
На монашком гробљу манастира Острога, парастос свом пријатељу и брату је служио протојереј Предраг Шћепановић, а одговарали су професор Цетњске богословије Александар Вујовић, Рајо Војиновић, Драган Брацановић, Смиља Влаовић и сви остали Пеђини пријатељи и саборци који овог дана нијесу могли физички да буду присутни. На овом светом мјесту, гдје је наш профа налазио почивало од тешке тугоморе која га је ломила и спутавала да иза себе остави више и боље, по Божјем промислу је и скончао свој земни живот.
У хладовини неописиве дивоте острошке светиње, подно некадашње црквице Св. Георгија за коју се Пеђа молио да се врати и обнови, оживљавале су се успомене на професора Вукића, на његове визије и многа предвиђања, која су нама полувидећима, изгледала као профини страхови, а у ствари су биле истине које се сад дешавају, јер је он знао историју коју ми нијесмо знали и знао је да се она понавља, да њу треба примијенити, а не само историзирати.
Жал за некадашњим Цетињем „српским почивалом“ које је он у себи носио као рану јер га највише бољело оно што је највише и волио. Од родног Загреба, носећи личке гене и гене добрске жупе, лирски стихови и дјетиња душа, историјске истине и Небеска правда, су неки слојеви часне Пеђине душе којих се сјетио отац Предраг у својој бесједи, у дому Светог оца Василија гдје ће профа чекати Васкрсење мртвих и живот будућег вијека.
Као некад за земнога живота што си проводио ноћи у тумачењу и читању Давидових псалама и због чега си и пожелио да као црноризац носиш име овог псалмопојца, надамо се, добри наш профо, да и сад појеш псалме као Христов војник Давид и молиш се за страдално српство намучено и страдално Цетиње над којим се „дух свјетла с духом таме бори“, као што си писао у својој чувеној корачници и да ће се обистинити твоји стихови:
„Развићемо барјак части,
душмани ће земљи пасти,
са нама ће Господ бити,
к побједи нас предводити“
( П. Вукић- Са Острога орај кликће)
Смиља Влаовић
