Izaberite stranicu

Синоћ, 14. марта 2021, уснуо је у Господу Ђорђије Радов Петровић Његош.

Ђорђије Петровић Његош родио се уочи Ђурђевдана 1936. године на Његушима. Као дијете запамтио је страхоте Другог свјетског рата и прогон своје породице. Два пута су му оца као цивила водили на стријељање и два пута га је дочекивао послије одустајања партизана од тог злочиначког чина.

По ријечима његовог сина Ивана, Ђорђије је већ као дијете морао да ради тешке послове како би помогао преживљавању своје породице, која је предходно пљачкана више пута. Током ослобођења Цетиња од окупатора доживљава још један ударац, партизани му убијају стица и стрину са осталим професорима Цетињске гимназије.

”Након тога, наступа мирније вријеме и он већ са петнаест година постаје фудбалски првотимац Бокеља, па затим Ловћена, Сутјеске, па опет Ловћена, чији је капитен био седам година и изабран у „Тим снова Ловћена“. Свој радни вијек наставља у Дуванском комбинату, гдје стиче пензију, а пензионерске дане проводи на Његушима, све док га овај окрутни вирус није одвојио од најмилијих”, рекао је у погребном слову Иван Петровић.

На опијелу, након читања Светог Јеванђеља, присутнима се обратио протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, парох његушки.

Он је рекао да, у моментима када смо тужни због растанкаса неким кога волимо и поштујемо, уједно се мијешају осјећања туге и радости: ”Туге јер одлази један велики човјек, угледни хришћанин, један смирени човјек, домаћин који је волио свакога човјека.” ”Имао сам прилике да се 20 година дружим са овим дивним човјеком, да улазим у његов честити дом”, рекао је отац Обрен и подсјетио се како га је, у смутна времена када је дошао за пароха његушког, Ђорђије пригрлио и очински савјетовао. Отац Обрен је рекао да је покојни Ђорђије сматрао да је сваки човјек достојан и вриједан поштовања, без обзира шта радио и шта причао.

Истакао је да је Ђорђије Његуш остао до краја вјеран својим прецима, својој светородној лози Петровића, остао вјеран ћивоту Светог Петра, ловћенском завјету, те тако освјетлао образ својој породици и свима који су га знали.

”Тужни смо, а са друге стране смо срећни што смо имали такав примјер, на кога да се угледамо, што смо имали прилику да га слушамо и да видимо какав треба да буде крај православног човјека”, рекао је и додао да је он примјер како може тих и миран живот да се проживи.

Отац Обрен је подсјетио да је Ђорђије био на челу Одбора за обнову храма Светог Саве на Његушима: ”Ево, обновио је ову светињу, и своју последњу ноћ коју је провео овдје на земљи, управо је провео у храму Божијем, што говори да му је Црква Божија била дом.”

”Много ће нам недостајати, али смо радосни што данас добијамо још једног дивног човјека који одлази у загрљај својих светих предака”, поновио је отац Обрен и подсјетио да је Ђорђије директни потомак Митрополита Василија Петровића, додавши да су то велики дарови и велика одговорност, али их је он часно и достојанствено носио.

”Сигуран сам да га данас сусреће и његов велики пријатељ, Митрополит Амфилохије”, рекао је и нагласио колико су се њих двојца вољели и често и радо посјећивали, а он је такође био Митрополиту десна рука и у добру и у злу.

”Хвала му на свему, а све је код њега било дивно и честито. Хвала и његовој породици, његовој Станки, у њиховом односу и у њиховим очима сам, као млади свештеник, увијек имао разумијевање, љубав и поштовање”, рекао је и нагласио још једном величину њихове љубави, брака и склада.

Отац Обрен је рекао да се након његовог одласка остаје велики благослов у његовом дому, подсјетивши на ријечи које је Митрополит често волио да каже: ”Овај златни вијенац око његове главе”, то је вијенац од његове дјеце, синоваца, сестрића, сестричина, а и свих који данас нису могли да буду ту, а дошли би.

”Сви се родимо да по једном умремо, када и како то нико не зна, али смо дужни да се припремамо као да ће то бити сјутра. Овај човјек је управо тако и живио, као да ће живјети сто година, а сваки дан као да ће следећега преминути”, истакао је отац Обрен.

”Хвала ти, брате Ђорђије и пријатељу, на неки начин и родитељу, на свему лијепом. Биће тужно, а оставио си све оно што је добро и честито у свом дому и на томе ти хвала”, закључио је отац Обрен.

Вечан помен и царство небеско!

Тијана Лекић

 

Pin It on Pinterest

Share This