Izaberite stranicu

Предавање блаженог спомена професора Предрага Вукића на тему “Култ Стефана Немање у литерарним списима владика и господара династије Петровић Његош” – 24. октобар, 2014. љета Гоподњег, крипта Храма Христовог Васкрсења у Подгорици: 

Настојањем рашког великог жупана Стефана Немање формирана је крајем XII вијека јединствена средњовјековна српска држава на географском простору од Западне Мораве до Јадранског мора. Немањићка држава била је у фази политичког и духовног успона и уздизања све до средине XIV вијека, када се након смрти цара Душана дезинтегрисала и распала на мноштво самосталних феудалних цјелина. Њен распад убрзао је најезду Турака на Балкан. У новим историјским епохама, у посве измијењеним околностима, народна династија Петровић Његош генерацијама ће водити интензивну борбу у циљу ослобођења и уједињења окупираних области српског етноса од османлијске власти. Њихов коначан и исходишни циљ је био стварање јединствене и недјељиве српске државе на Балкану. Управо зато ће господари Црне Горе из владајуће лозе Петровића обликовати и покољењима уздизати култ Стефана Немање и Немањића уопште у својим литерарним списима и пјесничким и прозним остварењима.

Повлачећи се испред најезде Турака, господар Зете Иван Црнојевић преселио је државно и духовно средиште средњовјековне Зете на Цетињско поље. Његовим настојањем сазидан је на Цетињском пољу 1482. двор, а већ 1484. и манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Цетињски манастир постаје сједиште Зетске митрополије. Управо ће Иван Црнојевић немањићки двоглави бијели орао усвојити као амблем средњовјековне Зете, али и као династички грб. Двоглави орао Немањића и Црнојевића уклесан је на парапетној плочи која се налази на спољној страни олтара Цетињског манастира. На истој плочи орао спуштених крила окружен је вијенцем од ловоровог лишћа. Еминентни научни стваралац Нико Симов Мартиновић с правом ће записати да је „Црнојевића држава била посљедњи остатак старе српске државе, која је сачувала и њен симбол (двоглави орао), који се и до данас сачувао на олтару Цетињског манастира“.[1] Предсједник владе Књажевине, и потом
Краљевине Црне Горе Лазар Томановић у предговору публикацији „Педесет година на престолу Црне Горе 1860–1910“, која је 1910. публикована на Цетињу поводом 50-годишњице владе господара Николе I, на живописан, романтичан и илустративан начин се осврнуо и на историјску улогу господара Ивана Црнојевића. Указујући на чињеницу да је Иван Црнојевић усвојио немањићку државну традицију, он ће поред осталог записати: „Пошто је на кобном Косову пала Српска Царевина; пошто за тим све српске земље једна за другом турском силом бише покорене; дође ред и на посљедњу, равну Зету. . . Али ни тада Богохраними Господар Зетски, Иван Црнојевић не пада духом и не предаје се судбини осталога народа српскога, него се повлачи у овај, онда неприступни склоп планина под Ловћеном, са Врховним Црквеним Поглаваром, са својом властелом и својим избраним народом, те оснива Црну Гору, и у њу ову своју престоницу, којој повјерава Српску Државну Мисао, што и данас свједоче они државни грбови, Душанови Орлови, на камену извајани, свети остаци рушевина Иванових Дворова и дивнога Манастира, у коме су се црквене књиге за штампу приређивале и на свијет издавале, прве у читавом Православном Свијету“. [2]

У знатно каснијем историјском раздобљу и Петровићи, попут Црнојевића, усвојиће немањићког двоглавог бијелог орла као државни амблем и династички грб, али уз одређене модификације. Док Немањићи и Црнојевићи користе двоглавог орла спуштених крила, орао из раздобља Црне Горе Петровића носи раширена крила, у лету. Ова ликовна измјена није случајна. Орао у лету симболизује оптимизам, слободарски дух, и утемељену вјеру у коначну побједу и оживотворење немањићких завјетних идеала о слободном и уједињеном српству. Писан помен Стефана Немање, или Св. Симеона Мироточивог, како се именује у календару Светих, наћи ћемо у пјесми коју му је посветио цетињски митрополит Василије Петровић Његош. Исту пјесму налазимо у драгоцјеном рукопису „Цетињски љетопис“, који се чува у ризници Цетињског манастира. То је у ствари први познати спомен Стефана Немање у списима господара династије Петровић Његош. Старији спомен нам није познат. У истој пјесми која је молитвеног карактера и духа, владика Василије моли Стефана Немању и средњовјековне српске краљеве да се моле Господу, како би се српски народ ослободио османлијског ропства, и како би се поново образовало српско царство. Садржај пјесме дословно гласи:

Симеоне, Свети Немања, / оче многих свога имена, / изабране насљеднике си оставио, / краљевством Србију прославио. / Многе цркве саградили, / отаџбину своју просветили. / Отаџбину вашу Турци су освојили, / многе наше цркве разорили. / Српски свети краљеви устаните, / цару Христу молбу учините, / Мухамедову вјеру срушите, / из вашега отачаства истјерајте! / Хришћанскоме цару помозите, / отаџбину вашу обновите! / Архијереји српски не лезите, / но сву ноћ Бога молите, / царство српско обновите, / истином и благочешћем прославите!. [3]

У „Историји о Црној Гори“, публикацији коју је 1754. објавио у Москви, цетињски митрополит Василије Петровић исцрпније пише о Стефану Немањи, или о Симеону Немањи, како га он именује. Пишући о Немањином оцу, он поред осталог каже: „Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској гори у Хиландару, и Србији, у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополије, које једнако казују да је Симеон Немања рођен од кнеза Беле Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина: Давида, Константина и Стефана Немању, који је назван касније у монаштву Симеон“. [4] Владика Василије није у праву. Ово легендарно казивање о наводном оцу Стефана Немање није утемељено на реалним историјским чињеницама. Бела Урош није био отац Немањин већ Завида. Име Немањиног оца јасно се помиње на натпису који се налази у храму Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, а који је 1190. сазидао Немањин брат, хумски кнез Мирослав. Поуздани историјски извори као Немањину браћу именују Тихомира и Мирослава, а никако Давида и Константина. Своје казивање о Немањи владика Василије евидентно је темељио на непоузданим легендарним записима, којима се не може поклонити повјерење, а не на вјеродостојним историјским изворима, који су му несумњиво били недоступни.

У истој публикацији о историји Црне Горе, владика Василије о животу и раду Стефана Немање каже још и ово: „У овој земљи живјела су некада славна господа: Бела Урош, који роди Симеона Немању, а тај Симеон прије замонашења био је Стефан, оснивач српског царства. Срећно владаше 46 година; исти разори град Диоклитију, да у њему не живе хришћани, као што се види и до данашњег дана, и остави царство сину Стефану Другом. Завидећи му, брат кнез Вукан отпоче рат против цара и брата. У то вријеме њихов брат Свети Сава из Атонске горе донесе мошти родитеља њиховог Светог Симеона Немање, и помири Вукана с царем Стефаном. И од тога времена је кнез Вукан живио у Зети; од ове породице потичу зетски и црногорски херцези“. [5] Уз одређене вјеродостојне чињенице, наводи владике Василија о Немањи обилују и неким нетачностима. Примјера ради, није Стефан Немања већ Душан Силни уздигао средњовјековну Србију на ранг царства. Самим тим, Немањин насљедник Стефан није био цар већ велики жупан, а од 1217. краљ Србије. Немања није разорио римско насеље Дукљу. Она је разорена знатно раније. Дукљу је 518. порушио катастрофалан земљотрес, а потом су је 609. сравнили Словени и Авари. Кад је Немања крајем XII вијека освојио Зету, Дукља је већ била пуста и ненасељена. Становиште да поједине угледне породице из Старе Црне Горе изводе своје поријекло од Вукана Немањића, најстаријег Немањиног сина, није могуће доказати. Све у свему, писање владике Василија о Немањи спој је вјеродостојних и неутемељених легендарних факата.

У својим литерарним дјелима и сачуваним списима, Његош посебно велича цара Душана, под чијим скиптром је средњовјековна Србија остварила свој највећи узлет и цивилизацијски домет. Немању углавном не помиње. Ипак, постоји инспиративан изузетак. У пјесми „Заробљен Црногорац од виле“ Његош, славећи и узносећи цара Душана, помиње и Немању кога назива великим. У истој пјесми владика Раде поред осталог каже:

Крв потомка великог Немање / довре права жестокијем валом / и занесе престол и богињу, / двор божества помрачи српскога, / а у мрачни шћера синџир виле, / мјесто пјесне да кукају тужне! / Нав’јек зађе сунце Немањино /од српскога рода и племена.[6]

Исту пјесму млади Његош је објавио у склопу свог пјесничког дјела „Пустињак цетињски“, које је публиковано 1834. у штампарији Цетињског манастира. У свом посљедњем драмском спјеву „Лажни цар Шћепан Мали“, који је публикован 1851. у Трсту, Његош помиње најљепшу Немањину задужбину, манастир Студеницу, коју с правом називају „мајком свих српских цркава“. Кроз лик сердара Вукала, Његош у истом спјеву поред осталог каже:

„Сад пропојте, Високи Дечани, / и лијепа лавро Студенице,/ свети спомен из вјечне читуље / за слободу падшим јунацима.“[7]

Краљ Никола је изузетно цијенио и уважавао личност и историјску мисију Стефана Немање. Посебно га је уздизао и славио у свом драмском спјеву „Пјесник и вила“, који је написао 1892. У овом спјеву води се имагинаран разговор између виле и краља-пјесника. Пјевајући о Немањи, краљ-пјесник поред осталог каже:

На Рибнице самом ушћу / Немања је двор дизао, /и отолен земљу Рашку / и све Српство сабирао. [8]

Према наводима Св. Саве и Св. краља Стефана Првовјенчаног, Немањиних синова, Немања је одиста рођен у Рибници, будућој Подгорици, 1114. године. Немања, међутим, није сазидао двор на Рибници. У питању је искључиво умјетничка слобода краља Николе, која нема ослонца у сачуваним историјским изворима. Величајући Немању, краљ-пјесник ће кроз лик виле у истом спјеву записати:

Докле силни муж настаде, / жупан један од жупана, / имена је два имао: / Стефан зва’ се и Немања. / Од кољена његовога / седам краља краљеваше / и два цара. Сви заједно / Српством в’јека два
владаше. [9]

Краљ и господар Црне Горе Никола I солидно је познавао Немањин животопис. У спјеву „Пјесник и вила“ он ће кроз говор имагинарне виле која води дијалог са краљем-пјесником, исцрпно и садржајно у пјесничкој форми описати живот и рад Стефана Немање. Ево шта он каже о Немањином животу, који му је несумњиво био узор, чији је примјер и историјско искуство желио сљедовати, али и пјесничка инспирација:

Он кад узе власт у руке / након смрти свога оца, / дјело створи, чудо брзо, / најсретнијег владаоца. // Сабра народ сав под руку / на племена испредвајан, / и створи му у народе / и положај и глас сјајан. // Цар Манојло дарова му / још кад бјеше у Топлицу / комад земље, што жељаше – /прелијепу Дубочицу. // Што би српско у Хрвата, / то му они повратише; / Бокељи му са Котором / сами под скут приступише. // Затим Босном свом завлада; / а кад неста Манојила, / војска му је за Призреном / и Ниш б’јели освојила. // Посл’је узе Далмацију; / Дукљу круни присвојава; / град за градом приморја јој / сустопице освојава. // Пошто Српство саједини, / пуно снаге и поноса / назив краља ласкав доби / од Фридриха Барбароса. // Па уморен силним радом, / пуним славе и успјеха, / одлучи се да при цркви / конац мирни жићу чека. // Сјајну круну скида с главе, / Стефану је сину даје, / а завјешта да Вукану / у тал Зета сва остаје. // Под именом Симеона / монашески сâн узима; / његова га задужбина / Студеница у храм прима. // Отолен се премјестио 30 / код атонских калуђера/ гдје се тврдо од в’јекова / православна чува вјера. // Ту у старе своје дане / Хиландар је сазидао, / гдје молитве за синове и народ је подизао. // Дуги, славни, сретни живот, / у тишини ту свршаје, / а спомен му оста вјечни / у најдаље нараштаје! // Сабиратељ српске земље / бесмртност је задобио; / колико је задужбина / и цркава саградио! // Он уништи богомилство / и грјешне му књиге спали, / а племства му привржници / те јереси с њом су пали. [10]

У „Пјеснику и вили“ краљ Никола наводи да је Немања рођен у Рибници, у дому жупана Градиње. То је само дјелимично тано. Немања је рођен у Рибници, али отац му се није звао Градиња већ Завида. Будући да се у вријеме Николе I поуздано није знало име Немањина оца, то се овај пропуст може разумјети. Чињенице које краљ Никола наводи у опјеваном животопису Стефана Немање углавном су тачне. Али има и претјеривања. Немања Босну није припојио средњовјековној Србији. Све до пада под турску власт 1463. Босна је остала самостална државна цјелина са српском етничком основом. Умјетницима, а пјесницима посебно, дозвољен је излет у свијет ирационалне умјетничке маште. За разлику од пјесмотвораца, историчари се строго морају придржавати провјерених, реалних и вјеродостојних чињеница које извиру из доступних историјских извора.

У „Пјесми Светом Сави“, коју је написао пред Савиндан 1912. године, краљ Никола је опјевао одлазак Растка Немањића, Св. Саве, из Немањиног двора у Св. Гору. Руковођен династичким аспирацијама и умјетничком маштом, краљ-пјесник је сједиште Немањиног двора одредио „на Рибници“ (Подгорици) , а не у Расу код Новог Пазара, гдје се двор објективно налазио. При свршетку исте пјесме, краљ Никола Мирков дословно каже:

А да нам је она љепша, / слобода је ресит мора; / слободи је колијевка / Немањина Црна Гора. [11]

Овом стихованом поруком која има и нескривени политички и династички предзнак, господар Црне Горе жели поручити да је Краљевина Црна Гора историјски и државно-правни насљедник средњовјековне немањићке државе, а да је династија Петровић Његош самим тим једини аутентични сљедбеник државног и народног интегрализма Стефана Немање и светородне лозе Немањића уопште. Овако становиште краља Николе сувише је идеологизовано и једнострано. Управо зато су државне и династичке аспирације двора на Цетињу неминовно морале доћи у сукоб са истовјетним аспирацијама Краљевине Србије. Сукоб непомирљивих династичких интереса разријешен је одлукама Велике народне скупштине које су усвојене у новембру 1918. управо у родном мјесту Стефана Немање, у Подгорици, и неминовном детронизацијом краља Николе.

Сачувани литерарни списи указују да су владике и господари Црне Горе уздизали и величали Стефана Немању као државотворни узор и инспиративни примјер из минуле средњовјековне прошлости, који је неопходно слиједити. Из цитираних књижевних остварења владике Василија, генијалног Његоша и краља Николе јасно и недвосмислено се може доћи до оваквог становишта. Након Берлинског конгреса 1878. књаз Никола ће се постепено удаљавати од идеала српског националног интегрализма, сљедујући своје сепаратне династичке интересе, али ће у својим пјесничком опусу славити и величати Стефана Немању, Св. Саву и Немањиће уопште. За цетињске владике и господаре Немања је био недосегнути узор и оличење недосањаног идеала. Јер као што је Немања образовао јединствену српску државу на простору од Западне Мораве до Јадранског мора, тако су и Петровићи тежили стварању државне заједнице која би објединила српски народ у што ширeм територијалном обиму. Усљед неповољног сплета политичких и историјских околности, овај завјетни идеал остао је неостварен све до наших дана.

Научни скуп „Владар, монах и светитељ Стефан Немања – Преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура (1113–1216)“

Предавање блаженог спомена професора Предрага Вукића одржано је 24. октобра у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици у оквиру Међународног научног скупа „Владар, монах и светитељ Стефан Немања –Преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура (1113–1216)“.

Скуп, који је уприличен поводом јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање, почео је у ректорату Београдског универзитета, настављен је сљедећег дана у манастиру Студеници, да би потом прешао у Црну Гору. Трећи дан скупа је био одржан у Подгорици, а посљедњи радни дан учесници су провели у Никшићу.

О родоначелнику династије Немањића говорило је четрдесетак реномираних стручњака из области историје, историографије, теологије, лингвистике, те средњовјековне књижевности, из Србије, Црне Горе, Италије, Грчке и Русије.

Међународни научни скуп „Владар, монах и светитељ Стефан Немања – Преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура (1113–1216)“ у организацији Епархије будимљанско-никшићке, Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, Византолошког института и Старословенистичког одсека САНУ, а под покровитељством Патријарха српског Иринеја и предсједника Републике Србије Томислава Николића, одржан је од 22. до 25. октобра 2014. године.

 

Извор: Часопис “Светигора” бр.243, 2015. године

Фото: Манастир Високи Дечани

НАПОМЕНЕ

1. Нико С. Мартиновић, Цетињски љетопис, Увод, Цетиње, 1962, 3

2. Педесет година на престолу Црне Горе 1860–1910, Цетиње, 1910, V-VI

3. Цетињски љетопис, Цетиње, 1962, 15-16; Црногорски анали или Цетињски љетопис, Цетиње, 1996, 153-154. Неопходно је нагласити да је иста пјесма написана на црквенословенском језику, а да би њен садржај био разумљив савременим нараштајима, ми смо је навели на савременом српском књижевном језику.

4. Митрополит Василије Петровић, Историја о Црној Гори, Цетиње–Титоград, 1985, 31, 33

5. Исто, 45, 47

6. Цјелокупна дјела П. П. Његоша, књига II, Београд, 1953, 89

7. Петар Петровић-Његош, Шћепан Мали, Београд, 1952, 14

8. Никола I Петровић-Његош, Спјевови, Цетиње, 1969, 250

9. Исто, 274

10. Исто, 282, 286-287

11. Никола I Петровић Његош, Пјесме, Цетиње, 1969, 275

 

 

Pin It on Pinterest

Share This