– Када смо драматизацију започели, Михиз је најпре препричао “Горски вијенац” шатровачким говором. Не могу себи да опростим што се тада нисам сетио да га макар кришом снимим и сачувам ту његову бриљантну арију, модернизовани осврт, какав је само могао да смисли он и нико више – открива нам наш академик.
А било је овако: Михиз је казао: “Ајде да видимо о чему се у овом епу ради” и почео да га препричава шатровачким језиком увијеним у целофан актуелне политичке ситуације у тадашњој СФРЈ.У Михизовој осавремењеној верзији, наиме, еп почиње “спољнополитичким рефератом” владике Данила који, по Михизу, анализира ситуацију у свету констатацијом да не беше бријега, Византија не би била ништа друго до прћија младе Теодоре. И тако редом.
– Онда смо прешли на озбиљан посао јер знали смо да ће публика обраћати пажњу највише на то да ли смо цензурисали текст, него на драматуршко решење које смо смислили. Јер, цензурисање Његоша је у то време било узело великог маха – присећа се Бећковић.
Публика је аплаузима показала приврженост оригиналу Његошевог ремек-дела из Михизовог и Матијиног пера, а тадашња критика је закључила да представа “Горског вијенца” из 1980.године није битно друкчија од оне Раше Плаовића из 1951. коју је окарактерисала као “представу мирне оданости класику”.
– Да је среће “Горски вијенац” би био на сталном репертоару нашег националног позоришта, али није. У Михизовој и мојој драматизацији игран је тек други пут а претходну (прву) премијеру после рата приредио је Плаовић. Да, требало би ову представу за почетак вратити на сцену, па се онда може ићи и на нека најмодернија театарска решења – мишљења је Матија.
О Михизовој драматизацији збирки “Рече ми један чоек” и “Међа Вука манитога” књижевник Слободан Селенић написао је да је ту реч о “прворазредној поезији која се на још недоживљени начин ломи између блиставих сатиричних инвектива и трагичког увида у невероватно прецизно описан етнос”. И овај Селенићев део је списа који су даровани Матици, а које нам, лист по лист, показује Зорица Хаџић, управница Матичиног Рукописног одељења.
О томе шта је заправо од Матијине поезије учинио Михиз, Селенић каже: “Са непогрешивим слухом за најбоље у Бећковићевој поезији, овај његов одушевљени читалац изабрао је делове који као језик и проницљива мисао, као поезија, најдубље продиру у филозофију и веру и мистику овог народа од горе, из камена рођеног.”
На шлајфну испод ове Селенићеве критике, Михиз је касније дописао детаљ који до краја расветљава “случај”:
– Уредништво “Експрес Политике” захтевало је од Селенића да смањи похвале Бећковићу и Михизу. Селенић је одбио. “Експрес Политика” је, онда, одбила да штампа приказ овог дотадашњег редовног критичара. Селенић је престао да пише за “Политику експрес” – речи су које је Михиз дописао и потписао.