Izaberite stranicu

Пише: Батрић Бабовић

Свако писање и записивање има недовршене странице, ријечи и реченице. Кад је Петар Други Петровић Његош писао Горски вијенац остало је море страница и натписа које је свако вријеме подвргавало анализи. Није лако писати, а још теже је читати између редова. Теже од тога је исправљати криве Дрине, политичке и економске раздоре, државотворна разбијања, креирања системских наказности… Уска свијест је прозор пропадања а разуђена умност огледало Христове пријемчивости и броја рецептора да сам Господ заузме бусије душе. Стари Црногорци су говорили „ Душа је благо“ а добре душе су сатирали и препознавали кад оду на Небеса или кад дођу тешка и зла времена. Није лако живјети у Црној Гори а још теже бити пјесник или њен монах. Много облака а сунце далеко…
Није познато како је било на Божић у Морачи далеке 1938 године. Нема телевизијских извјештаја, радио записа, метео билтена који би помјерили колотечину данашњице и саопштили да ли је било пуно снијега, циче зиме и дебелог мраза. Полазник куће Ћира Радовића у Небеском Царству данас сигурно слави тај дан. Зна се поуздано да је најснажнија варница засијала у тој кући и постала луча космоса двадесетог вијека. Мали Ристо постао је планетарни пјесник, монах и епископ. Чедо светог аве Јустина Поповића освијетлило је таму Црне Горе и безбожног атеизма свјетлошћу Григорија Паламе, укупне библијске науке и позлаћене теологије. Засијао је млади светогорски монах украшен врлинама и светским презиром, оним начином живота кад се све отимало о значке, партије и привилегије. Потоњи митрополит црногорско-приморски постао је планетаријум у кога се као сок и мед сливала Христова наука и практична јеванђељска борба. Преко Свете Горе, Берна , Београда, Рима, Атине, Вршца и Цетиња пекла се небеска потковица митрополита који је лаву литија преточио у безобални океан христољубља и христаништа. Од Париза је у Бар пренио светог Сергија Радоњешког, све заборављене жртве свих великих ратова уписао у мученике и новомученике, косовско распеће из 1999.године преточио у љетопис новог косовског распећа… Егзарх пећког трона постао је васиона губилишта и мучилишта која су неки заборављали а многи свјесно прећуткивали.
Манастир Морача је удомио новог пророка Илију, Јеремију и све старозавјетне гласноговорнике Христовог доласка. Лијева обала Мораче загледана у морачки манастир и Светигору звонима светог Пантелејмона реду необичних приводи свијетло и златно лице несвакидашњег митрополита. Са јеванђелистом Луком, светим Петром Цетињским и Ловћенским Тајновидцем грије као сунце над Црном Гором. И кад је облак и муња и кад сунце свих не може кроз облаке.
„ Да би се некуд стигло и нешто постигло, потребно је у нас много. Као и свуда у свијету, много више. Прије свега треба проћи по дубокој тами , кроз блатњаво село и чопор несвезаних паса у њему. Па после-ако шта остане од тебе сачекати јутро, појавити се негдје међу људима, испаваним, орним за борбу и разговор, и- бити такав какви су они, по могућности бољи и јачи од њих. Мудар је онај ко појаве свијета око себе не гледа никад издвојене и усамљене, него повезане што је више и шире могуће са свим осталим што се у свијету јавља и дешава. То наравно није цијела мудрост живота, али је свакако један од услова за њено постизање“.

Овако би Иво Андрић описао митрополита Амфилохија. Док уснуо и даље бди над својим народом пред његовом четрдесницом и морачком Иконијом, док љуби душе Милице Ракић и Марице Мирић и чува са мати Февронијом трон своје Патријаршије, док лије сузе над братоубицама и богоубицама, док плаче над причом о сину који је говорио да му је убица оца други отац преостаје само једна светоотачка реченица из дневника Тајновидог Видара са Ловћена:
ПРОВЕДРИ НАМ ВИШЕ ГОРЕ ЦРНЕ
ДО НОВОГА ДОМА И ЛОВЋЕНА
НЕ ДАЈ ДА НАМ СВИЈЕЋА УТРНЕ
СПАСИ СУЖЊЕ ИЗ ТВОГА ПЛЕМЕНА
ДОГОДИНЕ С ТОБОМ НА ЛОВЋЕНУ
У ВЈЕЧНОСТИ И НОВОМ ВРЕМЕНУ!
Царство Небеско митрополиту црногорско-приморском Амфилохију !

Pin It on Pinterest

Share This