Izaberite stranicu

Пише: проф. др Радослав Т. Станишић, режисер

Лична сјећања…

– Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити-

Освануо је 21. јул. 2016. Из Клиничког центра Црне Горе зове ме др Лазеревић и каже: Порођај је одлично прошао, и мајка и беба су добили оцјену 10…

Јавио сам браћи и кумовима. Честитају и питају за име!?

Добар дио дана дијете је било без имена, до предвече.

Коначно зовем Митрополију и оца Обрена, саопштавам му за принову и молим када Митрополит буде у прилици да се чујемо телефоном. Отац Обен срдачан и уз честитку, одмах улази код Владике и док сам ја набрајао имена: Ђурађ, Владимир, Исак, Теодор, у жељи да Митрополит преломи, отац Обрен држећи још увијек телефон у руци, рекао је Митрополиту: – Наш Раде је добио сина и моли Вас да Ви изаберете име. Набрајао је имена која сам му ја диктирао дајући Владици телефон. Владика је чуо имена, али је већ одабрао.

– Е мој драги Станишићу, јутрос сам служио Литургију Светом Прокопију и на данашњи дан прије 50 година сам рукоположен за јеромонаха кефалонијског од Митрополита Прокопија, а види данас ми Господ посла новог Прокопија нека ти је жив син Прокопије!

За мајку и породицу благослов!

Био сам пријатно затечен именом и причом и шта заправо тај 21.јул. за њега значи. Преплавила ме је неописива благодат и радост, успио сам да промрсим;

– Владико онда Вас молим да га и крстите.

– Ако Бог да кад се вратим из Америке.

И би тако. У Цркви Светог Николе у Спужу 31. октобра 2016. крштен је мали Прокопије који доби највећег и најдражег Кума…

– Вјечна зубља вјечне помрчине, нит догори нити свјетлост губи…!

Био је октобарски, први цетињски снијег. Година дана прије Освећена храма Светог Јована Владимира у Бару. Увелико су текли завршни радови на храму. Дошао сам у Митрополију на Митрополитов позив. Дочекао ме је Миотрополит очински са реченицом: Мило ми је што те видим!  Желио је да снимимо документарни филм о Светом Јовану Владимиру и да га премијерно прикажемо наредне године, на дан освећена храма. Причали смо дуго и договорили се да морамо што прије кренути у припреме.

Врло брзо, за два мјесеца, пошто сам ишчитао сву историјску грађу коју ми је послао професор Предраг Вукић, написао сам сценарио. Понешен житијем Светог Јована Владима испао је то сценарио за документрано-играни филм.

Предао сам га Владици, све мислећи да ће ми избацити игране елементе. Напротив, Владици су се те сцене највише допале…

– Крени у снимање мој Станишићу, што прије.

Пала је прва клапа на Румији приликом изношења крста Светог Јована Владимира. Ишли смо у литији и снимали прелијепе кадрове, ноћне и у праскозорје – у тој пукотини између свјетова. Другу и трећу сцену снимили смо у Бару и у манастиру Пречиста Крајинска.

Договор је био да снимамо у Албанији, Бугарској и Македонији.

Нажалост, није било новца. Прече је било завржити Саборни храм у Бару.

Покуњен сједио сам с Владиком у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Дијелили смо исти осјећај жала што нисмо завршили филм.

– Е мој добри Станишићу, даће Бог, не брини снимићемо га кад-тад!

Рано јутро. Дан 25. септембар 2016. Освећење Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Режирам ТВ пренос Литургије која траје 3 сата и 15 минута. По завршеном директном ТВ преносу силазим из репортажних кола срећан и благодаћу испуњем одлазим код Митрополита да узмем благослов. Једва се пробијам кроз народ. Успијавам да дођем до Владике. Узимајући благослов рекао сам му де је све у ТВ преносу лијепо прошло и да сам врло задовојан, иако сам имао телефонске замјерке од надлежних што сам продужио пренос Литургије за 15 минута, иако је било и нелогично и непрофесионално скратити тих 15 минута. Загрлио ме је и уз онај његов благи родитељски полуосмијех рекао: – Не могу ти ништа, Бог и Свети Јован Владимир, а и ја сам с тобом!

Замолио сам га да ме поведе до Патријарха јерусалимског и цијеле Палестине Теофила III да и од њега узмем благослов.

– Иди причести се и доћи ће касније неко за тебе.

Послије причешћа, сједио сам иза храма са оцем Драганом Санишићем и таман када сам помислио да ме је заборавио, јер је било стотине и стотине вјерног народа тога дана, пришао ми је отац Игор рекавши ми да ме зове Владика. Полако сам се провлачио кроз гужву до њих двојице и док сам најзад узимао благослов од Патријарха Теофила, Митрополит му је нешто шапнуо на уво. Патријарх ми је још увјек држао руку, иако су други долазили да узму благослов. Дао ми је поклон, а Владика ми је рекао: – Е сад можеш да идеш мој добри Станишићу.

Отишао сам неизмјерно срећан као по облацима.  Даривали су ме Иконом Пресвете Богородице коју је Патријарх Теофил донио из Израела.

п.с.

…Десетак дана прије него што је пимљен у КЦЦГ, били смо код Владике у Митрополији моја супруга и ја.

Са врата ме је питао: – Ђе ми је Прокопије!?

– Нисмо га довели, да не буде на сметњи, јер смо знали да сте ових дана имали много обавеза – правдао сам се већ зажаливши што му нисам довео кумче.

Иако ми је дјеловао исцрпљено, очински је бесједио, смирено и стрпљиво. Заштитнички ми је отклонио неке дилеме, врло прецизно и јасно. Као и увијек била нам је милина и благодат слушати духовне поуке и поруке…

Узели смо благослов и кренули. На вратима ми је добацио: – Следећи пут ми доведи Прокопија, сво четворо ми доведи!

– Договорено – одговорио сам.

Са осјећањем велике туге, довео сам их ноћ уочи сахране, у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици 31. октобра 2020. да целивају свог вољеног Владику и Кума. (тога дана 2016. г. Владика је крстио Прокопија)

– Изгубили смо Кума, али смо зато добили Свеца – тјешио сам моју пилад.

Митрополите, Владико, Куме и Духовни Оче мој, све што си трпио и претрпио у ризницама Божијим биће ти суво злато и сигуран сам да ће Теби Бог подарити Рајско насеље !

Много ми недостајеш – Твој

 

Pin It on Pinterest

Share This