Izaberite stranicu

Пише: Марија Живковић

„Није ли сунце огромно кандило, које је Господ упалио у овоме свету, који је Он створио као храм?… Да Господа славимо! Ради тога је, браћо, Бог створио овај свет: да наш живот буде непрекидно богослужење, а да ми будемо непрекидно ревносни, пламени богослужитељи“, бесједио је Свети Јустин Ћелијски на Ваведење 1965. године. Данас на празник Ваведења Пресвете Богородице наш Митрополит би можда служио у Острогу, можда у Хиландару, а можда на Цетињу или у Дуги, у некој обитељи посвећеној Пресветој Владичици… Гдје год да је служио, он је пламено богослужио, непрекидно ревнујући. Шта год да је радио, Бога је славио! И ето, он је налик сунцу – том огромном кандилу – које је Господ упалио да свијетли над нашим сурим кршем.

А 30. октобра сунце зађе. „Зашло је и закрилило се сунце земљи руској“, завапио је осиротјели руски народ кад је млади Александар Невски завршио своју посљедњу овоземаљску битку! Зашло је и закрилило се сунце земљи српској када је митрополит Амфилохије завршио своју трку у овој плачевној долини. Ридај, стадо, за својим пастиром! Јер таквога не бијаше! Јер ништа више неће бити исто! Ридај за оцем својим на чијој свјетлости вјере си се гријао! Који те је појио и хранио! Који те је подизао и бранио! Који те је просвијетлио и ослободио. Плачи за оцем који ти је небо открио. Уздрмаше се темељи Српске цркве и православне васељене јер заклеца православни престо без једног потпорног стуба. Осјетио се потрес чак и у древној Јелади – духовној постојбини нашега Владике. Затресла се рамена Митрополије црногорско-приморске и сестрица монахиња и браће монаха на чије часне главе је Свети старац полагао своју благу десницу. Зајецала су звона са силних цркава које је његова света рука подигла из прашине. Зајаукале су туште и тма његових најдрагоцјенијих задужбина – душа људских – које је зидао Христовом науком и управљао пут неба. Заталасала се Црна Гора свечаним болом, на кољенима дочекавши Достојног!

Обећао је још једну општу благодарствену литију. Апостол! И испунио обећање. Три лучинска дана текла је непресушна ријека литијаша и тече и даље до његовог гробног мјеста. И тећи ће док је свијета и вијека. Онога дана када је посљедњи пут напустио своје болно Цетиње и свечано улазио у Подгорицу у златним одеждама, Бог даде дан, ведар, сунчан, бистар, топал литијски дан – такви су били дани крсних ходова којима нас је наш духовни Вожд водио до побједе, до слободе. Само један облачак је био на небу и то у виду крста. А Владика наш раширио омофор љубави и закрилио своје стадо и са одра запачатио своју вјеру, и нашу вјеру. Запечатио је својим топлим рукама. И са одра је мислио на нас. Противно свим физичким законима и умном поимању, његове руке су биле топле и меке. Да повјерује сваки који се још не утврди у вјери и који не вјероваше дотад. Са одра је грлио и гријао својим очинским неимарским рукама. Грлио, како је једино он умио! Грлио кост и ране, грлио дивљине и поноре страдалне људске душе, грлио муку и усамљеност, тамо гдје нико бивао није, и проналазио човјека, дизао га из кала и безнађа, чистио га и опраног изводио на пут. Истим тим рукама омивао је заклане главе косовских мученика. Није дао светиње! И све је под његовом руком рађало – као лоза Светог Симеона, препорађали се угашени манастири Црне Горе и запуштене цркве, множила се дјеца и монаштво, цвјетале школе вјеронауке, мирисале окајане душе, све је плода доброга доносило… А сунце ће тек изронити и засијати!

Плачи, мало стадо, јер то је плач радосни, јер твоја туга није неутјешна, твоја суза није очајница. Твоја суза је суза поносница за Побједоносцем који смрћу смрт уништи!

Pin It on Pinterest

Share This