Академику Љубомиру Симовићу, који ће за две недеље напунити 85 година, у четвртак је у свечаној сали САНУ уручена угледна награда за укупно књижевно дело „Прстен Деспота Стефана Лазаревића“, коју додељује књижевни клуб „Багдала“ из Крушевца, уз помоћ Министарства културе и информисања.
– Када је 1958. Симовић објавио прву књигу песама „Словенске елегије“, у српској књижевности наговештен је аутор који ће изворност и лепоту српског језика убаштинити у своје најмоћније духовне плодове. Међу њима су збирке „Весели гробови“, „Шлемови“, „Видик на две воде“, „Десет обраћања Богородици Тројеручици“, драме „Хасанагиница“, „Чудо у Шаргану“, „Путујуће позориште Шопаловић“, роман „Ужице са вранама“.
Питајући се шта књижевне награде могу да значе у земљи у којој више од 30 година не постоји књижевни живот, Симовић је рекао:
– У новије време за неутралисање књига и њиховог утицаја, употребљава се нешто мање бучно, али много ефикасније од забране и хапшења: игнорисање и ћутање. Понашати се као да књиге не постоје. Склон сам да верујем, да управо то, што су књиге потиснуте у резервате од 300 примерака, увећава значај књижевних награда. Оне, за почетак, треба да нас подсете да књиге постоје. Што је још важније, морало би се подразумевати да оне одржавају онај систем вредности који је најтачније дефинисала Марина Цветајева: „Мерити високом мером!“ У тренутку када примам ову награду и кад чујем деспотову поруку, да љубав све превасходи, из неких давних даљина и дубина, чујем и Доситејев глас: „Књиге браћо моја, а не звона и прапорци.“
ПЕСНИК СВЕ САМИХ ЧУДА
У беседи о Симовићевом делу, др Јован Делић је рекао:
