Док се ка морачком селу Прекобрђу успињете неравним излоканим макадамом, који се чини да нема краја, као у бајци, иза седам брда, одједном се из шуме, кроз бакарно церово лишће, као да је с неба сишла појављује црква. Бијела и осунчана. Блистава. Упадљивог звоника од тридесет три метра. Толико је Господ имао година онда на земљи… Толико година је имао кад је отишао у други свијет Зоран, за чију душу му је његов отац Милан Вујисић подигао храм Светог архангела Михаила, крсне славе Прекобрђана. Родоначалник племена војвода Богић Морачанин похрањен је благословом митрополита Амфилохија у мермерни саркофаг у том храму.
Нема много толиких богомоља у Црној Гори, поготову у кршним забитима наших села – нема ниједне толике задужбине. Храм је по изгледу и димензијама налик храму Свете Тројице у Враки код Скадра. Само што је овај другачије фасаде и већег звоника. А кад с те висине забрунда његово звоно – помислите да сте у некој цркви усред Русије, а тек кад чујете мекано појање сестре Пелагије, а пред вама стоји фреска Светих мученика Романових – онда доиста нисте далеко од руског неба. А ако је судити по ведром небу овог Митровдана, зима ће бити оштра. Тако кажу!
А оштре зиме најтеже падају у дивљини и самштини, далеко од путева, далеко од људи… Није Прекобрђе дивље, напротив то је питома земља која рађа рајске плодове, али тамо живе још само старци који се на прсте могу пребројати, а удаљени су дан хода једно од другога. Гробље Засједица на Петровој равни преко пута манастира, очувана двоспратна школска зграда у манастирској порти, напуштене куће причају о животу који је ту некада врио. Сада можете срести само ловце. На мјестима која су људи напустили, дивљач је нашла слободу. А само мјесто гдје је манастир зове се Улица. Улица у напуштеном селу. Улица посред пустиње у којој се подвизавају три сестре ‒ Ирина, Пелагија и Ксенија, узносећи на српском и руском молитве Господу. Ирина живопише, Ксенија је црквењак и бави се живином, Пелагија је пчелар и појац. Стижу да се баве отигиналним рукодјељем, у руском стилу шарају дрвена васкршња јаја, израђују сувенире од разних материјала, посебно су необичне фигуре анђела од сламе… На трпезаријском столу су манастирске ђаконије, динстани вргањ који су оне узгајале, сок од јабука који су оне циједиле, морачки качамак…
С источне стране стола посматра вас у окову древна Казањска икона Мајке Божје, из времена Царске Русије, а овамо стигла сугурно у вријеме прогона совјетског доба. Око ње су два темеља двије помјесне цркве ‒ Свети Сава и Свети Сергије Радоњешки. Изнад је лик Господа Спаситеља, а на јужној страни зида фотографије патријарха Павла и са причасним даровима митрополита Амфилохија, који је својим стопама освештао и овај манастир и овај крај, гдје никада владичанска нога није крочила. Ако и јесте, то је било прије стотину годину када је Прекобрђе припадало Епархији захумско-рашкој, а њоме управљао владика Кирило (Митровић). Свуда је стизао наш свети владика Амфилохије. Прошле године је било велико освећење манастира Прекобрђе. Памте сестрице тај последњи сусрет са својим оцем. Чекале су га да им и овог Аранђеловдана окрене колач и укријепи их до сљедеће славе. „Мислиле смо да ће доћи“, кроз сузе шапуће Пелагија. Ксенија крије очи рукавом, а игуманија Ирина скрушено погнула главу. Остале су сироте, као и све христољубиво монаштво Митрополије црногорско-приморске. А њима са далеког Урала ‒ у манастирској пустињи још је теже ‒ остале су без пастира и путеводитеља, вољеног баћушке. Али како им, послије Светог причешћа, рече отац Лека, оне ће Владику свога молитвено памтити, а он њих на земљи подржати својим небеским молитвама и даровима.
Марија Живковић
