Призрен 2020, приређивачи/издавачи: Радмила Кнежевић и Лела Марковић; предговор: јереј Ђорђе Стефановић, старешина Цркве Богородице Љевишке у Призрену; тврд повез, у колору; 188 страна, са галеријом фресака у боји. Заступљен 91 аутор.
У овој збирци налазе изузетно вредне антологијске песме. Удружене, све песме су постале заједничка молитва за трајање ове светиње. Мало се цркава може похвалити оволиким бројем песника које је инспирисала кроз векове и који су јој посветили своје стихове. Ова књига је под кров својих корица окупила песнике, донаторе, пренумеранте, фотографе и све друге који су, свесни значаја ове светиње, дали свој допринос настанку ове књиге и на томе смо им захвални!
Уводна реч јереја Ђорђа Стефановића
Задивљен лепотом цркве незнани арапски летописац урезао је преко фреске која приказује Јаковљев сан стихове персијског лирика Хафиза: ,,Зеница ока мога гнездо је лепоти Твојој“, да би после само неколико векова Турци претворили Цркву у џамију а безумници је 2004. год. запалили и притом уништили св. Престо, излупали један део саме фреске Богородице Љевишке са Христом Хранитељем и похарали оловни кров. У тој ватреној стихији греде нису издржале и звоно је пало на галерију затворивши пролаз ка кубетима, остављаујући цркву нему пред вандалима. Призори са фреске Страшног суда оживели су тога дана.
Најлепши пример да после страдања и смрти долази Васкрсење управо нам открива Васкрсење нашега Господа Исуса Хриса који нам својим Васкрсењем дарује нови живот, нови почетак без краја и страдања. Следујући Његовим примером и чврсто решени да обновимо цркву Богородице Љевишке, надахнућем сестара књижевника Радмиле Кнежевић и Леле Марковић почело је прикупљање овог саборника песама посвећених управо обнови наше Цркве.
Првобитна црква подигнута је у деветом веку у делу града Призрена који се називао Љевиша, отуда и име које носи кроз векове, саграђена је као базилика са кровном конструкијом од дрвета, временом се та конструкција делимично урушила и било је потребно обновити цркву што је учинио краљ Милутин Немањић од 1307. до 1309. год. Протомајстор Никола је водио радове на цркви и створена је грађевина у облику уписаног крста, ојачани су сводови да би могли да носе конструкцију над којом се уздиже пет купола. У самом уласку у цркву види се Лоза Немањића, краљ Милутин, поред њега запис о ктиторству и име епископа Саве и Дамјана у чије време су предузети радови на самој цркви.
Спољна фасада је наглашена византијском обрадом, неизменичним зидањем каменом, сигом и опеком са циљем да се добије несвакидашња полихромија, својствено декорацији византијских храмова.
Остаци најстаријег фрескописа у цркви потичу из периода 1220~1230. године, фреска Свадба у Кани Галилејској и Исцељење слепог које су при рестаурацији пренете у Народни музеј у Београду. Најзначајнија фреска из овог периода јесте Богородица Елеуса (Милостива) са Христом Хранитељем у нашем народу позната као Богородица Љевишка.
Из периода краља Милутина унутрашњи део Цркве осликала су грчка браћа Михаило и Евтихије Астрапа, сликајући обиље тема: Великих празника, Васељенских сабора, Чуда Христових до житија светих, Страшног суда, Јаковљеве лествице, химне Јована Дамаскина, философа Платона и Плутарха, Успења Пресвете Богородице и многих других.
Сама црква је доласком Турака претворена у џамију 1756. године, читавом површином оштећена чекићем и ексерима, онда премалтерисана како споља тако и унутра, подигнут је минарет и названа је Џума Џамија. Ослобођењем од Турака после Балканских ратова дошло је време да се изврши рестаурација цркве и она је урађена 1951–1953. године. Скинут је малтер са спољне стране, заблистала је сига и опека и поново је подигнут звоник са унутрашње стране. Васкрсле су фреске, али нису све сачуване.
Нажалост, у мартовском погрому 2004. године, као што сам већ поменуо, Црква поново страда. Запаљене фреске су се поново прикриле пред вандалима у облаку дима, полупан је св. Престо, један део фреске Богородице Љевишке, све што је било од дрвета изгорело је. Оловни кров са крстовима је покраден, изгореле греде нису могле да издрже па су испустиле звоно које сада, после шеснаест година, дижемо на своје место, одакле ће објављивати и позивати на богослужење ово мало православних Срба који живе у Призрену.
Надам се да ће ова збирка песама бити наше духовно звоно које ће пробудити и призвати душе наше православне браће у централној Србији, нашу браћу расејану по свој земљи Господњој, јер, оно што нама, који живимо на Косову и Метохији, највише значи јесте осећај да нисмо сами, нисмо остављени и заборављени, у заједници смо молитвено са свом нашом браћом око које нас сабира црква Богородица Љевишка и сви наши храмови широм васељене. Овим путем позивам сву браћу и сестре који желе да посете цркву Богородице Љевишке да то могу слободно учинити.
У нади да ћемо успети да обновимо овај велелепни храм Мајке Божије која нас вековима сабира, у њему благодарим најпре Св. Краљу који нам је оставио место молитве, радости и спасења, молим се најпре за све оне који су се уградили у ову књигу поезије јер обнављајући себе обнављамо и друге на путу нашега спасења.
Црква Богородица Љевишка заувек ће имати своје гнездо у нашим срцима, јер је од наших предака настала.
Догодине у Призрену!
У Призрену,
Лета Господњег 2020. године
старешина цркве Богородице Љевишке
јереј Ђорђе Стефановић
Извор: СПЦ
