Izaberite stranicu

У интервјуу за Викенд Вести епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило коментаришући ситуацију у Црној Гори поновио је ријечи Господе, Ни врата пакла не могу побиједити Цркву Божију. Тако да сви ти напади на Цркву личе на дон Кихотовске јурише на ветрењаче. Владика Кирило је истакао да народ у Црној Гори кличе ”не дамо Светиње” и поред тога ”живот дамо Светиње не дамо”, такав се народ не може побиједити, посебно када је народ предвођен светим владикама као што је Митрополит Амфилохије епископ Јоаникије и други.

Доносимо интегрално интервју владике Кирила:

Руководите најмлађом Епархијом СПЦ. Шта сте очекивали, а са чим сте се сусрели по доласку?

*Прије свега да пожелим редакцији овог листа који је врло важан за дијаспору и њено информисање благослов и помоћ Божју у њиховом раду. Да кажем одмах да ћу се потрудити да се уклопим у просторне захтјеве ваше новине, мада је то заиста тешко јер о нашој мисији овдје може много тога да се каже.

Ја сам дошао у јужну Америку као архимандрит да бих помогао његовом високопреосвештенству Митрополиту Амфилохију, који је тада био администратор те најмлађе епархије Српске Цркве. Нијесам се руководио очекивањима него послушањем.

Оно што сам затекао у јужној и централној Америци гдје се простире  наша епархија, су само нека острвца наше православне емиграције у латиноамеричком мору. У значајно скромнијим економским условима у којима су живјели наши људи, од услова у САД, Европи или Канади на примјер, они ипак нијесу заборавили и на своју вјеру. Изграђено је неколико православних Храмова и парохијских домова на читавом том простору, веома скромних по димензијама и архитектури мислим у односу на Храмове које је изградила наша емиграција у САД на примјер. Наши људи су добро груписани само у Аргентини и Венецуели па стога тамо и постоје поменути Храмови, три у Аргентини и два у Венецуели. Наравно да је један од првих Храмова који су подигли наши људи посвећен Светом Сави првом архиепископу српском и налази се у Буенос Ајресу. Оно што нас је више забринуло је то да су већ у другој или трећој генерацији наши људи овдје (мислим на све православне са Балкана- Срби, Црногорци, Македонци или како се већ осјећају…) изгубили свој језик па и дијелом наше обичаје (као што је Крсна Слава). Могуће је да је то последица тога што су дуго били остављени без свог свештеника и у том периоду су посјећивали друге православне Цркве.

За које све јужно-америчке државе сте задужени и како то функционише у пракси?

* Епархија Буеносајреска и јужноцентралноамеричка СПЦ се простире на цијелу територију латинске америке јер јој је однедавно припојено и Мексико које је раније било у саставу западно Америчке епархије. Као што рекох, наших људи има посвуда али су добро груписани само у Аргентини и Венецуели и ту имамо по неколике парохије гдје се они окупљају. Поред рада са нашим исељеницима ми смо отворени и за пријем мјесних људи (домородаца) који хоће да се присаједине Православљу. Већ у вријеме епископа Митрофана, који је овдје био администратор  дуго година, присајединили су нам се неколике парохије у Бразилу, а затим у вријеме Митрополита Амфилохија и неке друге у Еквадору, Чилеу, Колумбији,.. Поред поменутих земаља имамо мисију и у Доминикани, Панами, Гватемали, Чилеу,  Перуу, Костарики, Никарагви.

Колика је српска заједница у Јужној Америци и одакле су све Срби?

* Па да поновим да је овдје ријеч о свима (Србима, Црногорцима, Македонцима,…) православног поријекла са простора Балкана који је под омофором српске Патријаршије. По неким истраживањима (не знам да ли су прецизна) људи нашег поријекла има око педесет хиљада на читавом простору латинске Америке. Они су поријеклом из буквално свих подручја гдје живи наш народ на подручју Балкана: Србија, Црна Гора, БИХ, Српске Крајине (данашња Хрватска), Македонија, Словенија,…

Претпостављамо да је махом реч о потомцима емиграната из Другог светског рата. Грешимо ли?

* Наши исељеници су (израз ”наши” сам научио овдје јер људи и свој језик називају ”нашки”) долазили на ова подручја већ крајем деветнаестог вијека посебно морепловци. Они су очествовали у градњи првог Православног Храма свете Тројице на подручју јужне Америке који и данас постоји у Буенос Ајресу, о чему постоје и писмени документи. Тај Храм финансирао је цар мученик Николај други и он припада заграничној руској Цркви.  Али већим дијелом наши исељеници су дошли овдје после првог и после другог свјетског рата.

Колико они знају српски, колико су верујући?

* Већ сам рекао да српски или нашки језик говори врло мало људи овдје, махом старији, и да се већ у другој трећој генерацији језик овдје губи. На жалост без школе језик се не може сачувати, а због скромних материјалних прилика наши људи овдје нијесу били у стању да имају своје школе. Иако Црква покушава да организује викенд школе језика то ипак није довољно да би се језик очувао. Што се тиче вјере, и ту су се нажалост десиле неповратне духовне миграције  и много људи је прихватило католичку вјеру. Црква се труди да одржи наш народ у Православној вјери и у значајном броју то засад успијева.

Где нас све има на овом континенту? Има ли Срба у амазонским прашумама или на неким местима за која сте се и Ви изненадили?

* Па Срби и други наши људи су расути по читавом континенту, лично немам податке за Амазонију али је могуће да су и до тамо дошли.  Од тих егзотичних мјеста гдје живи наш народ поменут ћу Огњену Земљу на самом југу Аргентине близу Антарктика.

Колико је српских светиња у Јужној Америци и где се све налазе. Има ли их и тамо где не бисмо очекивали?

* На жалост не можемо се похвалити да има много Храмова Наше Цркве с обзиром да говоримо о огромном простору. Али Богу хвала засад имамо четири Храма и један црквено народни дом у Аргентини, и у току смо изградње петог новог (и највећег) Храма свете Тројице на сјеверу Аргентине гдје живи највише наших исељеника.

Даље имамо два Храма у Венецуели и један у Бразилу гдје имамо и један манастир са својим Храмом. Имамо и један манастир у Гватемали са својим Храмом и градимо један манастир на југу Чилеа. Такође имамо и један манастир у Перуу. Остале наше парохије имају своје просторије уређене у виду параклиса у којима обављају богослужења.

Негде смо прочитали да су у Јужној Америци и четири монахиње. Где  су оне и како сте задовољни укупним радом Вашег свештенства и монаштва?

* Да однедавно нам се присајединило сестринство манастира свете Тројице у Гватемали на челу са игуманијом Инес која је гватемалка. Они имају огромну манастирску територију, диван Храм са пратећим објектима. Баве се разним рукодељем, имају и свој онлајн уневерзитет који је углавном усмјерен на образовање сиромашне дјеце и друго.

Могло би увијек боље. Али ми смо навикли да будемо задовољни оним што имамо и да благодаримо Бога за све. Оно што свакако недостаје је жива Црква то јест вјерујући људи посебно монаштво и свештенство. На примјер у поменутом манастиру у Перуу, који нам је поклоњен, за сада немамо монаштва.

Део активности Цркве је и мисионарство. Да ли се српска Црква може похвалити православцима из народа са овог континента?

* Већ смо рекли да су парохије које имамо у Бразилу, Еквадору, Колумбији, Костарики, Никарагви углавно састављене од мјестног становништва, и та тенденција је у порасту с обзиром да нам се стално јављају групе хришћана (инославних) који желе да пређу у Православну Цркву.

Чињеница је да је  Јужној Америци веома јака хрватска емиграција. Да ли имате проблема са њима или су проблеми друге врсте и који?

* Мислим да су прошле многе године и деценије и да је и у хрватској емиграцији овдје утихнуо екстремни национални набој. Тако да хвала Богу немамо проблема таквог типа.

Највећи наш проблем је економско издржавање наше мисије јер са терена на жалост не добијамо довољну помоћ чак ни за плате свештеника а што говорити о зидању Храмова и других објеката. Међутим уз помоћ највише Митрополије Црногорско Приморске, наших епархија из Сјеверне Америке и Канаде, и уз крајње напоре, успијевамо засад да идемо напријед.  Ја бих хтио да овај интервју ваши читаоци схвате и као апел за помоћ нашој мисији у централној и јужној америци.

Пратите активно догађаје у Црној Гори. Очекујете ли да ће превладати разум када је реч о спорном закону о верским заједницама?

* Наравно да пратим стање у Црној Гори и нажалост можемо констатовати да код оних структура које имају власт засад није преовладао разум, без обзира на недвосмислени став Цркве и већине народа у Црној Гори. Надамо се да ће резултати предстојећих парламентарних избора омогућити да у парламент Црне Горе дођу разумнији људи који ће укинути тај безакони закон.

Ово Вас питамо и зато што сте се најпре били искушеник, а затим се и замонашили у Цетињском манастиру. Одлично знате тамошње прилике. Може ли држава да победи Веру?

* Ни врата пакла не могу побиједити Цркву Божију. Тако да сви ти напади на Цркву личе на дон Кихотовске јурише на вјетрењаче (асоцијација у вези корупционашке афере са вјетрењачама случај Можура).

Народ у Црној Гори кличе ”не дамо Светиње” и поред тога ”живот дамо Светиње не дамо”, такав се народ не може побиједити, посебно када је народ предвођен светим владикама као што је Митрополит Амфилохије епископ Јоаникије и други.

Ништа мање болно питање је судбина Косова и Метохије. Може ли се Косово отети?

*Позиција наше Цркве у вези са КиМ је више пута изречена и она је јасна и недвосмислена, наравно да и ја у пуноћи дијелим став Светог Архијерског Сабора СПЦ. Косово и Метохија (не знам зашто се стално изоставља та ријеч Метохија пошто је она веома важна јер значи манастирско или црквено имање), на жалост су засад отети то јест окупирани од албанских власти потпомогнутим НАТО пактом. Међутим, оно што је важно је то да ми никада не пристанемо на такво стање и не потпишемо тај безакони акт, као што су то урадиле на примјер власти Црне Горе.  Наш великан пјесник и светац Његош је једном за увијек формулисао косовски завјет нашег народа и од њега не смијемо одустати. Пећка Богородица, Свети Краљ Стефан и наши свети Архиепископи као и епископ Теодосије наше свештенство и монаштво и преостали вјерни народ који је остао на КиМ чувају наше светиње на и то нам улива наду на повратак отете земље.

Све гласнија су присвајања српских светиња на Косову, па чак и Високих Дечана. Шта је Ваш одговор?

* Да то се изгледа ради у једном пројекту са безаконим законом о црквеној имовини који је донијет у Црној Гори. Видљиво је да су наши непријатељи усмјерени против Српске Православне Цркве јер је она чувар народног памћења и традиције, јединства нашег народа и наравно бесцјеног блага Православне вјере. Уосталом то они уопште и не крију тако да су нам познате њихове намјере. На жалост неке од антипатриотских владајућих структура као на примјер садашња власт у Црној Гори им иде на руку, а што говорити о марионетској власти у Приштини.

Оно што је важно да ми као Црква и као народ морамо бити јединствени и дати свему томе јединствен и снажан одговор. А Бог ће срушити планове моћника овога свијета.

Припадате групи владика који су имали „необичан“ предмонашки пут. Ви сте магистар математике, били сте асистент на Природно-математичком факултету у Подгорици. Да ли је непристојно да Вас питамо шта Вас је одредило ка монашком животу?

* Да некада сам се озбиљно бавио природним наукама и морам признати да ми је математика много рекла о Богу. Науке изучавају Божју творевину и зато ако су те науке праве науке (не неке лажне идеологије као Марксизам  или лажне хипотезе као Дарвионова теорија еволуције) дакле науке много говоре о Творцу посебно за човјека који има елементарно религијско осјећање. Међутим, није то било одлучујуће за моје опредељење према монашком путу. Мислим да оно што је на мене највише утицило је сусрет са нашим, руским и грчким светињама и разговори са духовницима. А затим и читава да кажем завјера једног дијела овога свијета против нашег нашег народа. Видећи страдање народа у Републици Српској Крајини и посебно на Косову и Метохији те све мреже лажи које су наши непријатељи изрекли о нашем народу, осјећао сам да смо дужни да сви као народ и појединци принесемо покајање Богу да би нас он избавио од тих непријатеља и сахувао од зла и од оца лажи то јест ђавола. И кад се све то распадало држава (мислим на југославију), војска, полиција једино је остала Црква као стамена као камен вјере заједно са својим народом да би му освијетлила пут у том тешком времену. Размишљао сам зашто више људи не крене монашким путем, путем вјере и те мисли су ме довеле до закључка да ипак треба прво почети исправљати самог себе а онда друге, прво треба лично принијети плодове покајања.

Pin It on Pinterest

Share This