Izaberite stranicu

На празник када наша Света црква прославља првоврховне апостоле Петра и Павла – Петровдан, у Саборном храму Христовог Васксрења у Подгорици одслужена је Света литургија, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз.

Током Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко.

Сабранима коју су дошли да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.

“Зашто су апостоли тако важни у животу Цркве? Сама ријеч апостол значи онај који је изасланик, онај који је послат, који је вјесник. Дакле апостоли, ученици Христови су они који нам благовијесте и који нам доносе вијест о Христу, који нам говоре да је Христос живот и спасење и објављују нам Сина Божијег као спаситеља свијета. Зато су апостоли темељи Цркве, они нам својим животом и дјелом свједоче Христа Спаситеља”, казао је о. Мирчета.

Подсјетио је да посебно мјесто међу тим сабором апостола заузимају апостоли Петар и Павле које називамо првоврховним апостолима, али не зато што су били већи од других апостола, већ зато што су били први по части.

“Ако погледамо та два човјека, видјећемо да су они били различити и по свом поријеклу и образовању, и по начину како их је Христос призвао да служе, али су једнаки и исти у оној истини коју су свједочили, а та истина је да је Христос живи Бог, да је Син Божији узео нашу природу и постао један од нас, да би нас људе Себи привео. А ту истину о Христу, најљепше су и најбоље свједочили свети апостоли Петар и Павле.”

Отац Мирчета је у свом даљем обраћању нагласио да је на вјери светих апостола у Христа као Сина Божијега заснована Црква Божија а у њеном темељу су свети апостоли, зато и кажемо у Симболу вјере “вјерујемо у једну свету, саборну и апостолску Цркву”, у њу као заједницу, породицу Божију у коју улазимо вјером.

“Та вјера Христова, вјера апостола, та вјера светих отаца и нама је дата и предата. Ми њоме живимо и та вјера нас је данас овдје сабрала. Сабрала нас је вјера у Христа богочовјека, вјера у Свету Тројицу, у Цркву Његову као заједницу оних живих људи који живе животом Христовим и животом светих апостола”, подсјетио је прота Мирчета

У наставку свог пастирског слова отац Мирчета је посебан акценат дао и на само значење Цркве у животу сваког хришћанина, будући да по његовим ријечима Црква за сваког хришћанина има највећу вриједност, највећу дубину и смисао, зато што она није пролазна као што је свијет који нас окружује, већ је вјечна представљајући суштински вјечно живљеље и постојање:

“Зато је за нас Црква важна, није црква за нас хришћане једна од многих институција које постоје у друштву. Није црква за нас неко социјално друштво или нека организација тренутна у којој налазимо само неки мир тренутни. Црква је за нас живот, она је за нас дисање, она је за нас радовање, она је за нас постојање вјечног у Христу и са Христом и са светим апостолима. Црква је за хришћане важније него дом наш, зато што је наш дом само онолико овдје колико живимо на земљи, а Црква је вјечност! Црква је за хришћане све! Зато што смо њоме, у њој и са њом – једно са Христом. А наш живот ако није у Христу и ако није са Христом, онда није прави живот, није вјечни живот. Него је само тренутно ходење по земљи, тренутно дисање.”

На крају свештеник Мирчета Шљиванчанин се осврнуо на постојану и тврду вјеру светих апостола, дајући посебан акценат на животе првоврховних апостола Петра и Павла који су своју вјеру потврдили својом жртвеном љубављу у ревности за Цркву и за Христа, као и за душу свакога човјека, будући да је истинска вјера у дјелима и самом животу:

“Сваки хришћанин је апостол и дужан је да својим животом, храбро и слободно свједочи вјеру, али да ту вјеру истински свједочи. То значи да је свједочи честитим, моралним хришћанским животом јер није вјера у томе  да знамо лијепо о вјери говорити, него је у томе  да дјелима и животом вјеру свједочимо. То је величина хришћана и то је величина апостола. Замислите да је апостол Павле само написао посланице а да ништа није урадио? Да није ишао и пролазио разне земље и градове, тамнице, протјеривања, опањкавања, болест?! А он је све то носио кроз живот и напослијетку је живот дао за Христа. Тиме је посведочио Христа, вјеру своју. Дакле, није довољно да говоримо, него да живимо! А кад истински живимо, онда не морамо много да говоримо јер живот наш и лица наша говоре и свједоче за нас. У томе су хришћани јаки, јаки су вјером у Христа Бога живога”, поручио је прота Мирчета Шљиванчанин.

Борис Мусић

Pin It on Pinterest

Share This