Izaberite stranicu

Пише: Марија Живковић

Христос васкрсе!

На гозбу дођосмо незвани, а позвани. Позвани Христовим ријечима: „Дођите к мени сви уморни и натоварени…“ Позвао нас Свети Василије да нас извида и очи нам умије, срца орадости… Зар њему не доћи на славу? Оцу нашему! Чекао нас истог јутра у својој топлој пећини да нас угрије, па у своме граду да нас укријепи и нахрани. Да нам покаже пут! А ми другога немамо! До пута литија – пут неба!

А у граду… добри домаћин изнесе дарове. Не сакри их, него подијели с народом! И нахранише се хиљаде, и не би мало. И сунце запали свијеће своје, и сиђоше луче на земљу, на хоругве и крстове баш у тренутку кад пастир добри сиђе међу овце своје  да их поведе, благословом Светога Василија,  у земљу обећану, у слободу жуђену, у Ханан… и би паша богата и никада се тако овце не наситише љубављу и истином чистом. Јер тога дана у Никшићу бјеше Васкрс!

А кад о поноћи најавише вуци и хајкачи, ловци и гоничи, наш пастир-витез Владика Високи прими пехар. Зар и ми који смо се гостили на гозби световасилијевској, васкршњој да не испијемо данас чашу страдања с пастиром, као што он с нама подијели чашу меда? Зар под крстом да га оставимо?

Вама невина јагњади којe закачише вучји зуби, вама који голоруки на чопор кидисасте, мелем острошки на ране!  Вас Владико драги, и све узнике с Вама у никшићком казамату, сунце Христово на вјеки гријало!

Pin It on Pinterest

Share This