Овај варварски удар – декретом против јеванђеља – баш као у Његошевим стиховима пронашао је у архетипским дубинама народне душе ону запретану искру која ових дана обасјава Црну Гору. На језуитски цинични закон о тобожњој слободи вероисповести васкрсли Његошев народ одговара саборно и молитвено (као у оном, поново састављеном колу из “Горског вијенца”), на начин који достојан јест светиња које брани. Не једном, видели смо шта се догађа “догођеном народу” и како се његова силна енергија у опскурним процедурама претвара у колективну апатију. Верујем и надам се да се то овај пут неће десити и да ће нам они које бранимо, и Његош међу њима, улити додатну снагу да и себе некако сачувамо.

На Сладојеве стихове дође вам да истовремено тихо заплачете и осмехнете се нежно, рекао је у својој беседи Иван Негришорац, и додао:

– Можда више од свакога другога у Сладоју одјекује глас Алексе Шантића, не само због духа Херцеговине и његовог разумевања за свеколике оквире српске културе него и због дубоког осећања за облике традиционалног начина живота и за меланхолично сагледавање човекове животне судбине. Најпростије речено, Ђорђо Сладоје је Алекса Шантић нашега доба, он наставља Шантићев пев онако како је то могуће у времену с краја 20. и почетка 21. века.

Награда “Извиискра Његошева” биће уручена на дан Светог Василија Острошког 12. маја у Никшићу.

ДА СЕ ВРАТЕ СЕБИ

ВОЛЕО бих да дочекам и видим како Срби славе Његоша као што Руси славе Пушкина, Немци Гетеа, Французи Игоа, Енглези Шекспира, или Шпанци Сервантеса. Лепо је да у Београду постоје Гетеов и Сервантесов институт, али би било још лепше да има и Његошев. Било би ми жао да пропустим тренутак кад ће “Црна Гора изгуб да намири”, односно да се врати себи и Његошу. И не само Црна Гора – рекао је лауреат.

РЕСКО ЗВОНО

НАСЛОВИВШИ своју беседу као Похвалницу Сладоју, члан жирија Драган Хамовић је рекао:

– Сладоје проговара сагласним али својим гласом, јер његове речи имају искуственог ослонца у себи самом, што подразумева и предање што га језик чува и у нама освешћује. Он зна да су патос у чистом лику потрошили нараштаји достојнији од нашега, док нама остаје горчина, блажена каткад одушцима ведрине. Сладојев песнички глас јесте благозвучно, реско и светло звоно које дозива и себе и друге на сабрање у нама самима и међу нама – истакао је Хамовић и прочитао песму посвећену лауреату.