Izaberite stranicu

Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?

Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са Златним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова?

Ако први стихови „Вијенца“ одају моје зебње, стих с краја „Луче“ – „Воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде.

Али шта нас чека: „ера страшна људскијема кољенима“, или ће се пловидба за Златно Руно хуманог идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрт поразити“, да нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од ових Његошевих стихова оживотворити у судбини потомства, неизвесно је.

[Бесједа Борислава Пекића приликом примања Његошеве награде 1. новембра 1987. на Цетињу (Borislav Pekić, Odmor od istorije, LXV deo, Beograd: BIGZ 1993)]

Борислав Пекић (1930–1992) приликом примања Његошеве награде у наведеном обраћању исказује бригу за онога коме се обраћа и ненаметљиво, као дилему, сугерише му преобраћање. Притом њега самог обавезују како ријечи Владике и Пјесника тако и оно што је Пекић не само записао него и искусио у тамничким „годинама које су појели скакавци“: „Могао сам бити убијен. Али нисам могао бити побеђен.“[1] – Овај исказ, овај животни став, сам по себи значи много. Но он такође говори о томе да за Пекића као писца питање о истини не може да буде сведено на теоријско питање естетске истине, тј. пјесничке или умјетничке истине. Чудесан писац, творац изобилно обимног и садржајног књижевног опуса, писац којег одликује животна и стваралачка аутентичност, историјска самосвијест у којој одзвања ехо минулих митопејских вјекова као год и бука текућег „савременог“ живота, посвећеник спасавања свијета од заборава, – Борислав Пекић је у свом књижевном дјелу изложио бригу за статус истине. „Моја књижевност је само отисак моје представе света, па тиме и односа према њему и ангажмана у њему.“[2] У овом Пекићевом наизглед једноставном формулисању сопствене поетике оно „само“ садржи заправо све: представа свијета је проблем теоријске истине, однос према свијету је истина моралног става, а ангажман у свијету је истина политичког живота. Онда Пекићев текст није „само“ литерарна творевина отворена за многа и разна читања и интерпретативне стратегије (што данас често постаје необавезна играрија на асфалтираној пољани културалних студија), него је текст нашег Писца превасходно усмјерен на универзалну истину, он садржи захтјев за истином и позив да у тој истини учествујемо. Отуда Пекићев текст има потенцију да се значењски реализује у промјенљивим и комплексним контекстима, а и рецепција Пекићевог текста има свој промјенљиви и комплексни контекст. Напримјер, једна значењска реализација се добија када смо „Скакавце“ читали некад у социјализму, а друга кад их читамо данас у глобализму: у првом контексту нема слободе мишљења, наше идеје су цензурисане, а у другом тј. садашњем нашем контексту само мишљење је обесмишљено и суспендовано, а иначе можете мислити шта год вам је воља – јер мишљење је небитно а идеје су оствариве само као главобоља. У своје доба наш се Писац вајкао да ако говорите о грађанским слободама: „Нико вас неће разумети. Комунисти ће вас гледати као непријатеља, неопредељени као лудака, пријатељи као будалу. Једино ће вас озбиљно узети полиција. И наједном се, у народу за који сте чули да је за слободу толике ратове водио, нађете у положају човека који о слободи озбиљно може разговарати једино са полицајцима.“[3] – Данас међутим полиција има паметнија посла, јер грађанске слободе су постале опште добро, које служи да се робови осјећају што угодније, и што слободније; да не схвате да су робови.

I

Због чега је истина заиста толико важна?[4] Знамо, истина има и практичну и теоријску вриједност и важност, а равнодушност према истини је не само сазнајно него и морално неприхватљива. Некад је страст за истином чак услов да опстанемо као људска бића. Пекић вели: „Оно што човеку најпре пада у очи кад погледа XX век, јесу установе из којих извире и у које отиче: тамнице, болнице, луднице и чајџинице. Прве задовољавају његову страст за истином; друге – његову страст за животом; треће – његову страст за миром; четврте – његову страст за срећом.“[5] Истина би требало да буде мјесто сусрета страсти и разума. Међутим, данас се савјет „будите разумни“ на све језике преводи „одустаните од истине“. Иначе вам следује лудница, ако тамо уопште примијетите промјену амбијента. А ако у разум и истину уложите страст – онда вам следује тамница, и примијетићете промјену амбијента: тада се тамо слободније дише.

Истина и чињенице не смију да зависе од произвољности приватног и субјективног погледа на свијет. Истинитост наших чињеничних тврдњи релевантна је за рационалност наших ставова и моралност наших поступака. Уопште, разлика између тога шта је истинито а шта је неистинито релевантна је и за наше сазнајне или фактичке судове и за наше вриједносне или нормативне судове. Становиште да је поштовање истинитости чињеница мање важно од неког личног доживљајног става водило би животу у ком бисмо се тешко могли исправно оријентисати. Нема напретка, тј. уређеног и пристојног живота у заједници, без поштовања истине и чињеница. То је важно и када се ради о познавању самога себе: самосазнање, а оно укључује и спремност да се суочимо са сваковрсним чињеницама о самом себи, омогућава нам да сопствена увјерења и поступке ускладимо с истином и чињеницама. Борислав Пекић је дакако заинтересован за везу истине и самосазнања: „Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. (…) Тај кључ није ван нас, тај ључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затварања говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама.“[6] „Истину треба тражити не у бескрају макрокосмоса него у дубинама микрокосмоса. Дакле, не ван човека него у човеку.“[7] Овај важан и истрајан мотив микрокосмоса први је експлицирао Демокрит (фрг. 34: ἄνθρωπος μικρὸς κόσμος – „човјек је свијет у малом“), а осим у грчкој философији и гностицизму налазимо га у светоотачким списима (нпр. код Св. Максима Исповједника, Св. Григорија Паламе), дакако и код Његоша. С тим у вези је и Пекићева аскетска метафора љествице (κλῖμαξ, scala paradisi): „Пењање у висине није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића. И ту је коначна истина.“[8] Овдје би морао да дође до ријечи Блажени Августин: „Немој ићи ван, врати се у самог себе; у унутрашњости човјека борави истина; и кад своју промјенљиву природу дознаш, превазиђи и самог себе.“ (Noli foras ire, in teipsum redi; in interiore hominehabitat veritas; et si tuam naturam mutabilem inveneris, transcende et teipsum.)[9]

II

Вратимо се оној формулацији Пекићеве поетике која нас упућује на представу свијета као проблем теоријске истине, на однос према свијету као на истину моралног става и на ангажман у свијету као на истину политичког живота.

Најприје теоријска истина. Начелно: „Свака дефиниција осиромашује истину о појму који дефинише.“[10] Овдје би се Пекић можда могао позвати и на гласовити Спинозин став да је свако одређење истовремено и негација: omnis determinatio est negatio.[11] За Пекића: „Истина је полиморфна, али не плуралистичка.“[12] Наиме, истина може узимати многе облике, али истина не може бити мноштвена. Овим ставом Пекић би разочарао постмодернисте и критичаре „логоцентризма“, јер је ближи традиционалном схватању о јединству ума у многострукости његових појавних облика. Но мимо истине логичког закључивања постоји и непосредно сагледавање истине: „Непосредно сазнање, односно знање нечега увек је истинитије од ма како доброг закључивања, јер логичко закључивање је један процес, као и у сваком процесу може се догодити, а најчешће се и догађа – грешка, без обзира да ли се ради о једном механичком процесу у савршеном компјутеру или о таквом истом процесу у једном савршеном мозгу. Пошто непосредно знање не захтева процес него је питање садржано у истом времену, у истој равни, са тачним одговором нема никаквих могућности за грешку. Ми се налазимо у непосредном додиру са најдубљим истинама.“[13] С друге стране, важна је истина наше цивилизације јер је то егзистенцијална истина: „Не знам, али ми се чини да конфузија потиче од погрешног правца модерне аргонаутике. Пут којим се иде не води Златном руну. Неко нам је подметнуо рђаву мапу. Дебелим смо морима залутали и ко зна хоћемо ли као врста икад пронаћи прави пут. Или ћемо завршити у власти фатаморгане […]. Да човек у стварима око себе може нешто за себе да нађе, на пример, чиста је фатаморгана. Ствари не вреде ако нам не открију оно што смо у њима тражили, а тражити и добити можемо само што смо у њима оставили. Ми се са својим истинама играмо жмурке.“[14]

Истина моралног става има за Борислава Пекића доминантну снагу важења. Попут Лудвига Витгенштајна, који се исповиједао да када би успио да напише књигу о Етици тиме би дао одговор на најважнија философска питања, и наш Писац начелно тврди: „Мислим да се о моралу увек и под свим околностима и може и мора говорити. Усудио бих се рећи да, ако се о моралу не би могло говорити, не видим о чему би се уопште говорило, односно шта би још друго задржало свој смисао да би се о њему говорило?“[15] Притом је Пекић свјестан дубине проблема утилитаризма: „Да би се утврдило шта је морално а шта неморално, није довољно утврдити шта је корисно ‘по наше животе’ него шта треба учинити да наши животи буду корисни. Оно што наш живот чини некорисним, иако је за њега корисно не може бити морално, јер је нерационално и обрнуто: оно што нас чини корисним, иако је за нас некорисно, морално је јер је рационално.“[16] Изгледа да „рационално“ овдје значи логосно, словесно, наиме да упућује на претпоставку опште смислености поретка ствари и догађаја. Подсјећајући да „без гриже савести живе само биљке“[17] и користећи се познатом Кантовом метафором, Пекић аподиктички савјетује: „Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали.“[18] А у страховитом суочењу са собом наш Писац-робијаш кондензује радикално искуство: „Највише се плашим живота кога бих био принуђен да се стидим или одричем. Плашим се да дођем у ситуацију да самоубиство изаберем као једини начин да се сачувам.“[19]

Истина политичког живота мора да у свом средишту има слободу. „Слобода није тренутно осећање стања, него трајно осећање циља.“[20] Дакле, слобода се не може свести на формалну слободу избора и поједностављено испољавање слободне воље (liberum arbitrium); слобода подразумијева сврху. „Да би се извојевала слобода треба се бунити, чак иако то нема смисла, буните се, иако ће вас та побуна усмртити, истребити, уништити, буните се ради саме побуне, ради очувања прометејског духа. Sub specie aeternitatis.“[21] Онда: „Слобода је судбина.“[22] Слобода је човјеков начин постојања и карактер, наиме његов етос, па као да Пекић кроз протекла хиљадугодишта одговара Хераклитовој ријечи „карактер је човјеку судбина“ (фрг. 119: ἦθος ἀνθρώπῳ δαήμων). Са искуством политичког робијаша Борислав Пекић „слободним затвореницима народних демократија“ посвједочује: „Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина – завршава са жртвовањем туђих живота.“[23] Морална и политичка сфера су неодвојиве. За двадесетпетогодишњег Борислава Пекића: „Политика је јавни морал. Морал је приватна политика.“[24] Зато: „Треба се придружити људима који бране неко право, неки виши вид људске егзистенције, чак и ако се човек са њима у потпуности не слаже. То са политиком никакве везе нема. То је чисто морално питање.“[25] Онда то значи и обавезује да се човјек у политичком животу ангажује о свом трошку и углавном на своју штету. Као Борислав Пекић.

III

Поновимо питање: Због чега је истина заиста толико важна? – Насупрот лажи, истина има инструменталну вриједност тј. корисност управо зато што истинито описује стварност и што нам тако омогућава да се оријентишемо у стварности. Лаж има намјеру да осујети наше разумијевање стварности и онемогући наше оријентисање у стварности. Познавање разлике између истине и лажи услов је рационалног мишљења и понашања, такође и у моралном погледу. Истина и чињенице повезане су с вјеровањем и повјерењем, што је елементарни услов друштвеног живота на сваком нивоу (пријатељство, породица, друштво), док лагање подрива и деструише сваки облик људске друштвености. Јасно, лажовима је најважније да ли је оно што говоре сврсисходно у постизању манипулације ради неке њихове користи, а не оптерећују се тиме да ли је то што говоре истинито или лажно. Тада и истина парадоксално може да добије на важности јер се помоћу истине може најбоље лагати. (Дакле, у погледу коришћења истине лажови су веома толерантни и флексибилни, уопште нису искључиви.) Онај који нам приступа са интенцијом лагања хоће заправо да нам наметне живот у свијету лажи иако он сам не живи у том свијету. Будући скривен иза лажи, он нам не допушта да га упознамо, у смислу да знамо шта мисли, па наша природна отвореност постаје глупост и лудост. Тада наше природне склоности и особине изопачује неко други, мимо наше воље и наших поступака. Када нас неко лаже онда се наше субјективно искуство отворености и повјерења испоставља као непоуздано, услед чега губимо тло под ногама и способност оријентације, сумњамо у сопствене природне склоности и особине, не перципирамо себе као разумно биће, и то не својом кривицом: други нас прави будалом и с правом се љутимо. Због тога је важно да у ситуацијама у којима не можемо знати истину можемо да препознамо лаж.

Пекић поучно каже: „Ја располажем само бројним сумњама. Мноштвом питања, без одговора. Низом једначина, без резултата. Масом неизвесности, без иједне извесности. Не познајем још ниједну општу истину коју бих, чиста срца и ума, спокојне савести, смео на било каквом простору да браним. Оно што ми се чини да боље препознајем, то је – лаж. (Али то још не значи да и истину знам.) Пре знам шта свакако није добро, него шта је извесно добро. Више шта никако не треба радити, него шта свакако треба да се ради.“[26] На општем цивилизацијском и друштвеном плану Писац нам нуди колико искуствени толико и пророчки опис садашњег (да ли само садашњег?) стања ствари: „Ми живимо у свету на главу обрнутом, у коме се прошлост мења а будућност је неизмењива, где језик не оживљава мисао него је убија, где се мир обезбеђује ратом, ропство проглашава слободом, моћ заснива на страху и незнању, а границе између лажи и истине заувек су избрисане. И где сан, пре него што и он буде програмиран, остаје једини слободан коридор којим се из мрачног света… може побећи у неки бољи сан и наравно, смрт.“[27]

Што су појединци и друштво цивилизованији – то би требало да су одговорнији према истини и чињеницама. Замислимо друштво (бар нама је то лако!) у којем сви једни друге лажу и сви су свјесни да и други лажу и сви знају да и други знају да они лажу. Могли бисмо рећи да у таквом друштву, у ком дакле сви знају да сви лажу, нико није преварен. Но то свакако не би било идеално друштво; чак: то уопште не би било друштво. Можемо да будемо међусобно бескрајно искрени у лагању, али се на овом парадоксу бруталности лажи не може засновати пријатељство па ни људско друштво. Брига за истину, склоност да заступамо истинита увјерења, способност да развијемо међусобно повјерење које није мотивисано користољубљем, – све то нас вјероватно у многом погледу ограничава, али без прихватања таквих ограничења ми немамо идентитет људских бића и не можемо створити истински људску заједницу. Гола истина може бити непријатна, као што гола лаж може бити пријатна, али ми смо упркос томе у стању да изаберемо истину. Зато што наш избор истине и добра, чак и онда када доводи у питање живот, одлучује о нашем достојанству и има снагу давања смисла. А лаж нас слуђује и живот чини неподношљивим.

Узвишена егзистенцијална форма потврђивања истине је саможртвовање. Пекић и сам зна: „Способност за највишу жртву се показује тиме да се буде нико да би оно све за шта си се борио – победило.“[28] Управо онај Који је за нас разапет, Који је претрпио патњу и понижење, поднио жртву љубави, не само да је рекао него је и животом потврдио: Ја сам Пут, Истина и Живот.

IV

Ово нас одводи питању: Која антропологија, која слика човјека, лежи иза по-етике, иза етике и политике Борислава Пекића? На овом питању инсистира и сада га ретушира Пекићев наслов „Године које су појели скакавци: успомене из Затвора или Антропопеја (1948–1954)“. Грчка ријеч ‘антропопеја’ (ἀνθρωποποιία) значи „стварање човјека“. Наиме, комунистички затвор је амбијент за стварање човјека, што садржи двије супротстављене интенције: с једне стране репресивни труд да се створи нови, социјалистички човјек, а с друге стране отпор да се у критичној ситуацији робије држи на уму оно Његошево „Што је човјек, а мора бит човјек!“ (Горски вијенац 2329). У моменту хапшења и привођења Борислав Пекић има на уму управо ово: „предстоје ми још многе неизвесности, међу њима она најсудбоноснија, која се не тиче моје судбине, већ одговора на питање ко сам, какав сам ја то човек.“[29] То је антропопеја.

Суочења са собом и са другима дају нашем Писцу прилику за разне антрополошке и карактеролошке увиде: „Да би човек умео добро говорити, мора најпре умети добро да слуша. А многи наши људи нису научили слушати, могу можда једино себе да слушају, али ако пажљиво пратите оно што они говоре, констатоваће се да су доспели већ дотле да не слушају више ни сами себе, иначе многе ствари не би рекли, не бар на начин који жив човек не може схватити.“[30] Или: „Код нас на Балкану се чедна игноранција, пастирско незнање, удружено с изгледом мајмуна и приградском запуштеношћу, још увек сматрају првим условом да се неко прогласи генијем. Варварско становиште да таленат дугујемо Богу замењено је у међувремену научном заблудом да смо за све своје способности дужни срећној комбинацији гена, али наше убеђење да ми лично свему томе немамо шта да додамо никако да се измени.“[31]

Дистанцирајући се у безброј нијанси и од сопствене робије, Пекић попут небеског посматрача увиђа како су информбировци тј. голооточани заробљени сопственом патњом од које не виде ни сопствену кривицу, наиме то што Партија која предузима бруталну репресију је њихова и што су и они градили баш такву земљу, нити су у стању да виде патњу другог; само они знају за патњу, и други има једино да их ћутке слуша. Док шездесетосмаше посматра с надмоћним осмијехом, јер их „суштински не уједињује ништа озбиљније од неколико удараца пендреком по леђима“.[32] Но ни једни ни други, макар били Пекићеви животописни сапутници, свакако нису били његови противници. Борислав Пекић се усудио да се успротиви „новој власти“, онима који су надирали и газили, који су журили да сакрију, па чак и сами да забораве своје поријекло; они нису имали времена ни за лажно представљање; уосталом, имали су силу као средство за конвертовање лажи у истину, за преобликовање страха у добровољно пристајање, за претумачење окрутности у природну нужност. Њихова батинашка херменеутика, универзална јер општеважећа, стварала је нови свијет који сви јасно разумију, али који ипак неки не прихватају.

Борислав Пекић није прихватио црвену херменеутику у црним кожним мантилима, прихватио је младалачко политичко робијање, и није прихватио мржњу. Његову освету обликује новозавјетна племенитост, а његов став карактерише узвишена духовна надмоћ: „Моја највећа освета је у томе што ме никада нису успели приморати да их мрзим. Презира је било. Презир је био моја победа, али тај презир је био и мој пораз. Јер су ме на тај презир они натерали и тиме стварали ситуације у којима сам био приморан да презирем и себе. Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор 1945–1948. године, робије, приморавање на ћутање и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу, у коме, да бих био оно што јесам, да бих опстојао, заправо морам улагати вишеструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша, и насилно одвајање од породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима ПЕН клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став, у коме је било обилно места и за подругљивост на сопствени рачун.“[33] И поука: „Мени моје невоље више не требају. Оне ми више ништа не казују нити доказују. Требају ми само зато што знам да је потпуно заборављање властите патње половина пута у заборављању туђе.“[34]

*

Борислав Пекић, један од најбољих међу нама, изговорио је, написао је, живио је ријечи: можете ме убити, али ме не можете побиједити. Такав Борислав Пекић, који је као осамнаестогодишњак био члан илегалне студентско-гимназијске организације „Савез демократске омладине Југославије“, због чега је осуђен на вишегодишњу робију, имао је од кога да научи ову реченицу, уосталом реченицу коју је царском Бечу упутио Принцип Гаврило. Наиме, Бориславов отац Војислав упутио је 1917. пред одлазак у комите писмо окупационој аустроугарској „Славној Цесарско-краљевској Управи за Црну Гору“ да је, као што је ред, обавијести: „… и зато одлазим међу људе чија је борба израз мука и патњи народних, одакле ћу се за спас његов борити до потоње капи крви, а оружје које сам у руке узео оставићу само онда кад он постане део Велике Српске Државе. Војислав Д. Пекић.“[35] Тако је и било.

Неки од нас свакако су могли чути ону реченицу од свога оца, напримјер ја од мога Веселина. Данас она нажалост звучи као из неке бајке у којој су некада овдје живјели дивови. Мада се из слабости углавном градимо да се те бајке не сјећамо. Борислав је син свога оца Војислава. То што даје разлоге за понос зна да истовремено буде терет који није лако носити. Мени пак није лако да носим ни терет ових ријечи о Бориславу Пекићу, које су заправо израз поштовања према једноме од најбољих међу нама.

Бесједа одржана на изложби о Бориславу Пекићу 14. маја 2015, у Никшићу, у склопу „Дана Борислава Пекића“, а објављена у: Б. Шијаковић, Отпор забораву, Фоча, Београд 2016, 173-186.

Извор: теологија.нет


[1] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavciuspomene iz Zatvora ili Antropopeja (1948–1954), knjiga prva, Beograd: Službeni glasnik2010, 194.

[2] Marginalije i moralije Borislava Pekića, priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, Beograd: Službeni glasnik 2014, 194 [Живот на леду: Дневници 1983/84].

[3] Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavciuspomene iz Zatvora ili Antropopeja (1948–1954), knjiga druga, Beograd: Službeni glasnik2010, 184.

[4] На ово вајкадашње, сократовско питање недавно је настојао да на обухватан и општеразумљив начин одговори Harry G. Frankfurt, OnTruth, New York: Knopf 2006.

[5] Marginalije i moralije, 38 [Живот на леду: Дневници 1955/59].

[6] Marginalije i moralije, 405 [Рађање Атлантиде].

[7] Marginalije i moralije, 136 [Рађање Атлантиде].

[8] Marginalije i moralije, 137 [Живот на леду: Дневници 1983/84].

[9] Augustinus, De vera religione 39.72.

[10] Marginalije i moralije, 138 [Живот на леду: Дневници 1983/84].

[11] Ради се заправо о Хегеловој адаптацији и адопцији једног Спинозиног става, формулисаног у писму Ј. Јелесу од 2. јуна 1674.

[12] Marginalije i moralije, 135 [Философске свеске 1955/59].

[13] Marginalije i moralije, 461 [Рађање Атлантиде].

[14] Marginalije i moralije, 430 [Златно руно].

[15] Marginalije i moralije, 239 [Златно доба дијалога].

[16] Marginalije i moralije, 238 [Политичке свеске 1955/59].

[17] Marginalije i moralije, 353 [На лудом, белом камену или Буђење вампира].

[18] Marginalije i moralije, 240 [Стопе у песку].

[19] Marginalije i moralije, 237 [Живот на леду: Дневници 1955/59].

[20] Marginalije i moralije, 357 [Живот на леду: Дневници 1955/59].

[21] Marginalije i moralije, 358 [Успон и пад Икара Губелкијана].

[22] Marginalije i moralije, 358 [Златно руно].

[23] Marginalije i moralije, 308 [Стопе у песку].

[24] Borislav Pekić, Političke sveske / Filosofske sveske, Beograd: Službeni glasnik 2012, 77 (3. септембар 1955); упор. Marginalije i moralije, 295.

[25] Marginalije i moralije, 238 [Кореспонденција као живот].

[26] Marginalije i moralije, 399 [Златно доба дијалога].

[27] Marginalije i moralije, 406 [Сабрана писма из туђине].

[28] Marginalije i moralije, 474 [Златно руно].

[29] Godine koje su pojeli skakavci, knj. I, 40.

[30] Marginalije i moralije, 73 [Живот на леду: Дневници 1983/84].

[31] Marginalije i moralije, 10 [Златно руно].

[32] Godine koje su pojeli skakavci, knj. I, 49, нап. 30.

[33] Marginalije i moralije, 268 [Живот на леду: Дневници 1983/84].

[34] Marginalije i moralije, 270 [Живот на леду: Дневници 1983/84].

[35] Borislav Pekić, Tamo gde loze plačuEsejidnevnici, priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, Beograd: Službeni glasnik 2014, 322.

Pin It on Pinterest

Share This