Select Page

Ријетко који налаз је ових дана у археологији Црне Горе побудио толико интересовања као један камени “окулус” са украсом изузетног клесарског умијећа. Он се годинама налази подно “бријегова рибничких”, у подножју древног “Немањиног града”. Узидан је, истина, у новије вријеме, у геолошком слоју једне откинуте стијене, и само је архитекти задуженом за уређење простора поред ријеке био познат повод да се комад средњовјековне архитектонске пластике углави између слоја облутка таложених током миленијумских наноса. Познавајући симболику облутка и његову чистоту кроз вријеме, од прапочетака људског рода до данас, његова идеја је била да овај окулус остане као дио свједочанства једне епохе. Али које?

Право поријекло овог клесарског умијећа може да се наслути, али, на жалост, вријеме и многобројне недаће које су задесиле наше средњовјековље не може нам одгонетнути тачно мјесто његовог древног пребивалишта. Храм којег је красио је разрушен и похаран, али нам ово парче скулпторског дјела и дан данас свједочи, између осталог, и о окрутним историјским процесима кроз које је држава Зета пролазила током турских освајања у 15. вијеку. Зато и плијени интересовањем, не само због своје умјетничке уникатности, већ и због историјске подлоге, која га, а то ћемо показати, повезује са најзначајнијим српским владарем наших простора, родоначелником лозе Немањића.

Ради се о “оку” цркве, вјероватно са западног прочеља (мада није искључено да се налазио и на неком другом мјесту у храму), клесаном у крупнозрном мермеру, који у себи носи стилизовану иконографију владарског достојанства, и у исти мах представља и владарски амблем, што је ктитор и хтио да унесе као дио препознатљивости и одвојености од осталих цркава (сличних налаза на овим просторима немамо).

У централном пољу је крст “грчког типа”, смјештен у кружном, тордираном медаљону, са двочланим крацима који се волутасто повијају на крајевима творећи утисак разлисталог, тек испупољеног цвијета љиљана, символа Благовијести и рођења Христовог, али и краљевског достојанства. Између супротно разлисталих крајева тек се назире по један троугласти завршетак што потврђује да је клесар хтио да наговијести овај богоматерински символ, благо наглашеног пластицитета, за разлику од прилично наглашено резаног рељефа централног дијела окулуса, скулптованог веома зналачки.

Између волута, са све четири стране, налазе се стилизовани симболи Евангелиста, такође у облику цвијета крина, уперени својим тек изниклим трочланим листовима према централном дијелу, или сржи крстообразног мотива, што не само да је однос према умјетничком и horor vacui, већ је и уперено ка средишњем дијелу крста, а умјетнички израженог кроз централно удубљење, по нама израженог симболичног карактера (истина отученог у познијим временима, али примјетног).

Када би разматрали епоху у којој је овај мотив клесан не можемо да не кренемо од прероманичког доба, али се сличне стилизације налазе и на црквеном мобилијару још од Јустинијановог времена, па чак и прије. Ипак, укупну концепцију овог рада можемо сагледати у низу предложака које је овом приликом тешко и побројати, али навешћемо само неке, најближе аналогије, приказане на рељефима 9 – 11. вијека међу каменом пластиком са Превлаке Светог Архангела Михаила код Тивта, на доњем дијелу чувене олтарске преграде са представом лава, гдје су уклесана четири крина готово истовјетна “рибничким” криновима. Такође, и на плутеју који се чува у Поморском музеју у Котору датованом у 11. вијек, налазе се скоро идентичне представе. Таквих примјера има још пуно. Међутим, укупна иконографија и начин клесања је романичка, да кажемо позно романичка, и припада крају 12. или првој половини 13. вијека. О томе најбоље свједочи фрагмент архитравне греде из Дренова код Прилепа, гдје је централни крст идентичан “рибничком”, што упућује на крај 12. вијека. Нешто позније аналогије сријећемо на парапетној плочи из Хиландара датованој у 13. вијек, гдје се разлистали крст и кринови двочланом преплету стапају у једну цјелину у виду “бесконачног круга”. Ипак, владарско поимање нашег окулусног амблема најочитије се сагледава на приказу плиткорељефног разлисталог крста са сјеверног портала цркве Вазнесења Гоосподњег у Дечанима. Овдје је овако конципиран умјетнички облик иконографски разуђенији, али ликовно истовјетан са рибничким “окулусом”, по нама из цркве Немањиног доба, гдје је припадала, а коју би према овако урађеном мотиву датовали најраније крајем 12. или прву половину 13. вијека. Остале аналогије су нешто позније, романичке по обликовању, премда припадају истом стилу. О томе свједочи приморски рад на иконостасу цркве Светог Димитрија у Пећкој Патријаршији, што је само реминисценција на епоху великог владара и родонаначелика лозе, који је у мјесту свог рођења саградио цркву по стилском схватању позне романике, односно њених приморских клесара.

Ако је судити по вјековној традицији по којој су данас остаци турских бедема у Подгорици саграђени на остацима утврђења из Немањиног доба, онда је вјероватно да је та црква била у самом граду, или у непосредној близини, гдје је окулус пронађен и уграђен као сполија негдје у старој вароши. У нама непознатом времену архитекта је овај украс пронашао и поново углавио у стијену желећи да на тај начин сачува од заборава сјећање на древну Диоклију или Зету Немањића, не поставивши овај елеменат правилно већ укошено, како би у вријеме комунизма на неки начин и прикрио очигледан крстолики мотив. На тај начин га је и сачувао, јер представа обичном пролазнику више личила на неки флорални украс а не символ из времена великог жупана рођеног на овом поростору, одакле су му потицали његови преци из Војислављевићке лозе, истог етничког поријекла као и он. На примјер, Михаило Војислављевић није носио титулу краља Диоклије ( данас у историјографији најчешће називане Дукље) већ титулу „краљ Словена“ „… Мichaeli Slavorum regi“, али му је титулација и словенска и српска: „Мichael suit Slavorum Serblorum Rex…“.(Codex diplomaticus Hungariae ecclesiasticus ac civilis, Studio et opera Georgii Fejér, Tomi VII, Volumen V, Ab anno 471-1300., Budae. (1841). 77). Ово наводимо због схватања сродничке везе, која је много пута доказана, али која се данас увелико прикрива. Диоклија је Немањина “дједовина” и у српским списима се назива тако. У “Житију Симеона Немање” написаног од стране Стефана Првовјенчаног, као и у “Хиландарској повељи”, код Доментијана, Немања је рођен у Рибници “у мјесту званом Диоклитија, а које се зове и “велико краљевство од почетка“ или дједовина и отачаства својега“.

Стефан Немања, а монашко Симеон, рођен у Рибници, гдје је први пут крштен, саградио је свој храм (са горе приказаним владарским амблемом) најкасније крајем 12. или у првој половини 13. вијека. Није невјероватна претпоставка да је овај скулпторски мотив повезан и са мјестом Дрепе, у близини, гдје је према Доментијану Свети Сава успоставио прву православну епископију у Зети, у манастиру Светог Марка. Недуго потом за вријеме Стефана Уроша Првог, епископија је била премјештена на Превлаку Светог Архангела Михаила, гдје је подигнута у ранг Митрополије, а пренешена у бурним временима 15. вијека у Пречисту Крајинску, па на Врањину, па на Ком и затим коначно на Цетиње гдје је остала до дан данас.

Археолог мр Младен Загарчанин

Pin It on Pinterest

Share This