Izaberite stranicu

Светосавска бесједа

Протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић

Савини јагањци и вукодлаци

Ваше Високопресвештенство, часни оци, монаси и монахиње, Христови сапутници из Булевара Светог Петра Цетињскога, из оне улице која се утабала и проклијала камењем обурданим са Језерског врха и цијелу је Црну Гору поплочала да би њоме она проходала и само се на Цетињу Литија није одржала. Кад су наши преци из своје постојбине кренули, на табанима су донијели и дух страха и драче из земље из које су потекли. И Свети Сава записујући у протографу своје Крмчије, наше Одигитрије писане из светогорске филокалије, сачува нам ткање стопа наших праотаца. Вјеровали су, каже, наши преци да кад се затамни и нестане свјетлости да то вукодлаци мјесец изједоше или сунце. То су, каже Свети Сава, облакогонци учинили, они који облаке нагоне да сва свјетлост умине и да олује и град земљу претворе у урвине. Вук Врчевић ће записати да су у Црној Гори људи говорили, да су то вукодлаци; други: није него тенци; трећи: није него вјетрогоње, а сви заједно су опсјенари и вјешци, халовити и змајевити људи који се озвјере лишени светости, без вјере и мудрости, “мрски чак и својим ближњима”, којима је пропаст слоге народне и љубави братске и сестринске једина њихова имовина и ђедовина. И кад се ове проклете Јерине обуку у вучје одерине, настане велико сомраченије у којем људске душе плијене звјерине из поганске пећине. Каже наша народна пјесма која је сачувала спомен о вучјим временима: “У краља је халовита глава; Побиће нас хала и времена, Неће нама родити пшеница, Ни у брду винова лозица”. Зато Свети Сава у свом Законоправилу, оном руководнику и истинском Христовом закону о слободи свих људи да воле и да буду вољени којим се управља сваки онај сапутник који је његовом стазом пропутио, дописујући 61. канон Трулског сабора, додаје да се ови облакогонци заједно са разним другим врстама гатара, врачева и опсјенара подвргну шестогодишњој епитимији, а ако се за то вријеме не поправе да се од Цркве одлуче. А кад се помрачи читава земља и настане самотница, па се не види ико и ишта, и кад нас ухвати за рамена хладноћа и поледица, и кад нема пута ни утабанице, онда очи наше ишту свјетлост да види друг друга и брат брата, да нас озрачи свјетлост лица најдражег Свата. Јер тада каже Црњански: “светиљке сину и улице пођу у висину”. И ево на челу те сватовске поворке, а на улицама нашим нијесу оне луде дјевојке, но синови и кћери оне наше духовне отаџбине од Савине Херцеговине до Војводине, од Посавине до Поцерине, од Андријевице до Подгорице, од Чикага до далеке Аустралије. И све су улице градова пуне само је једна пуста. А све је почело од оне подвале облакогоне, да нас Христове сапутнике и његове сватовнике олујним невременом растјерају испред оне световасилијевске питомине и милине пред његовим манастиром у Никшићу. Тад се кренуло са знамењем из Црне у Свету Гору и онако како је Свети Сава учинио на свом другом путу до Свете земље 1233. године, тако се исто све поновило 21. децембра 2019. г у Никшићу. Када се море и небо усковитлало и вјетар вукодлачки подивљао, на лађи којом је Свети наш Сава пловио из Бриндисија за Акру, негдје на Сиријском мору за вријеме четврте ноћне страже, када су се мијењале лунарне и соларне барже, кренула је да зарони и потоне преплашена крма принчевске барке. И тада, свједочи Доментијан који је са њим на броду био, чим Свети Сава, “начини знак крста према олујном вјетру и узбурканом мору” “силни дух“ се за трен ока подиже и вјетар побјеже и високи и љути вали се слегоше, а сви вукодлаци несташе. И тако ево осамсто година, траје непрекидна борба између вукодлака и јагањаца, и чим се име Христово зазове све се истинско сабере и прибјеже у светињу Божју, у Коло оно из Горског вијенца које се јавља из главе цијела народа, и у свим мјестима и градовима оно се данас одиграва. И све су улице градова пуне, само је једна празна. Наш велики христолог Жарко Видовић ће рећи да “Горски вијенац није никаква истрага потурица, него повјесно одлучујући и препорађајући Саор хришћанске Господе, духовне и световне уз присуство народа који се на томе Сабору појављује као Коло”. А то сплетено Коло се у нашем народу прво повело на Спасовдан испред Жиче 1221. године на Сабору Светог Саве када је изговорио најзначајнију бесједу у нашем роду о правој вјери а наставило се на нашем Тројичиданском сабору испред ове цркве кад смо обновили ону нашу задату завјетну вјеру и ту вјеру посвједочили тако што смо Црну Гору мајку нашу пригрлили оном светодуховском свезом љубави којом смо окупани благословеном кишом окупљени око Светог Василија Острошког и Тврдошког испред манастира у Никшићу. И тамо смо сишли са нашим учитељем правовјерја и благовјерја Светим Савом, до најдубљих слојева нашег народног бића до самих почетака да бисмо поново кренули и себе и земљу ову обновили и сваким је Божјим благословом напунили. И тако смо се опет охристовили и огосподили са нашим Светим Савом. Јер „ нико се други“, вели Теодосије његов биограф, „ни од другога кољена неогосподи међу Србима, него само од племена”, његова и Симеоновога, “предајући краљевство отац сину и син сину”. И све тако ми Савини кољеновићи ходећи и путујући, а срцем знајући да је, како каже игуман Стефан “обрана са животом скопчана”, напунисмо улице наших градова браниће светиње и нашег истинског пастира оца Саву који положи душу своју за овце своје. И зато ноћас обраћам се теби Свети Јустине Нови Ћелијски, у име свих скупљених у Колу Цркве Христове, који си завапио: “Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!”. Чули смо те Свече и ево овдје препознајеш ли љубљеног свог ученика нашег Владику, видиш ли ову дјецу и мајке и очеве, видиш ли честите свештенике, радосне монахе и монахиње и сви ти у глас из једне душе одговарамо, није тужан и сјетан Свети Сава, ево га међу нама васкрсао. У нашим школама нема више Савиног имена, али има преобилно у нашим домовима и у срцима укућника. Нијесу више запустјели и нијесу урушени наши храмови и манастири, но су обновљени и пуни и новосаграђени, оче Јустине, мислили су “вукодлаци” да су са нама завршили, па су нас мало пустили, а ми смо се помладили и обновили као никад у историји Црне Горе. А чије је стадо јагањаца, његова је и планина. Пастир Савина планина, оче Јустине. И све нам је пуно њиме и срце, и душа, и наше тијело и мисли наше. Само те молимо једно, оче Јустине, да нам помогнеш не да нам поклоне неки нови Закон, ни да овај преправе, па да нас опет превјере, не треба нама Закон имамо онај Савин и Христов, треба нам нешто друго. Треба нам Пуна кућа. А у нашој кући, оче свети, има једна пуста улица којом ни једна Литија није проходолиа. Треба нам Љубав оче Јустине, да у пуној кући и ова улица буде пуна синова и кћери загрљених. Треба нам Литија Љубави. Амин Дај Боже.

Саборни храм Христовог Васкрсења, Подгорица 26. јаунара 2020. љета Господњег

Pin It on Pinterest

Share This