Други дан IX Међународне манифестације „Његошеви дани“ данас су, након Свете архијерејске литургије у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа под Горицом и освећења новог Светогеоргијевског дома, настављени у присуству Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у сали Митрополита црногорско-приморског и Патријарха српског др Гаврила Дожића при овом дому, предавањем академика Мира Вуксановића на тему „О Његошевој прози“.
Своје излагање академик је почео читањем Његошеве приповијетке коју смо, како је казао, сви читали више пута, али је нијесмо у цјелости видјели и чули, пошто се таква приповијетка први пут казује јавно у облику какав је скоро добила. Затим је указао гдје су Његошеви приповиједачки текстови, све на познатим, али недовољно уоченим мјестима, и на крају је завршио као што је Његош своју опоруку оставио у години пред одлазак на мирнији свијет.
У Његошевој скривеној приповијетки, академик је покупио сваку напомену, сваки прозни запис и сваки најмањи уметак, од ријечи до ријечи, редом, дословно, од почетка до краја, скупивши све што није стих и што није означено бројевима стихова у Горском вијенцу. Први пут је то урадио 2008. и потом објавио у Летопису Матице српске. Касније је у Антологији Десет векова српске књижевности, у Његошевој књизи објавио пречишћен текст с насловом Његошева скривена приповетка и с поднасловом ,“Проза из Горског вијенца“.
„У напоменама сам наговијjестио да смо можда имали горски вијенац прије Горског вијенаца, што значи да је, можда, у неком облику као што је онај штампан уз стихове, Његош имао написан план
спјева, редослијед, распоред дјелова и његов садржај, а док је писао спјев, све то дорађено и допуњено пренио у Горски вијенац. Да није нешто такво постојало, не бисмо нашли приповијетку која има и главне особине савремене прозе.“
Његош је и пјесник и приповједач, одједном и посебно, нагласио је Вукасновић истичући да су захваљујући огромној снази, космичкој и земаљској, Његошеве поезије и нарочито тумачењима такве
поезије, Његошеви прозни записи скрајнути, заклоњени и сврстани у књижевна помоћна средства.
„Његошу је било посебно стало да објави у Бечу, по Вуковим правилима, два спјева у истој књижици с насловом Кула Ђуришића и Чардак Алексића 1847. године, јер се тамо надгорњавају и жестоко сукобљавају издаја и јунаштво, похлепа и подвиг, оно што је за бруку и оно што је за примјер, издаја црмничка, пиперска и сва црногорска са нестварном побједом Ускока, све како бисмо боље дознали да је Његош увијек и владика и владар и пјесник, да се то у њему није раздвајало.“
Говорећи о Његошевим сачуваним писмима, академик Миро Вуксановић каже да је за антологију Његош, у Десет векова српске књижевности, одабрао четрдесет и пет Владичиних писама. У њима су Његош, Срби и Црна Гора на једном мјесту, сви у Његошевој реченици Тјесно ми отвсјуду, која може да стоји као наслов, мото или само сама као име за сва српска и црногорска доба.
„Када бисмо, заиста, из укупне Његошеве преписке, одабрали антологијска мјеста у њима, аутентична и тематизована, или у хронолошком низу, како год, имали бисмо јединствено књижевно, филозофско, историјско и документарно дјело, каквог нема у српској литератури. Прије тога је неопходно да се тачно утврди која писма је писао Његош, која jе диктирао а која су писали његови секретари.“
На завршетку антологије Његош, Вукасновић је одвојио реченице, не дирајyћи друкчије њихов прозни ред у Његошевом рукопису. По његовим ријечима како год да се поступи, како год да се објављује, тестамент Његошев је најузвишеније мјесто у његовој прози – која је увијек и пјесничка и Пјесникова и своје предавање је завршио почетним реченицама из Његошевог Тестамента, из пјесме у прози и прозе у пјесми, из химне Богу, човјеку, ријечима и свему узвишеном.
Модератор, Радомир Уљаревић, предсједник Удружење књижара и издавача Црне Горе и један од оснивача и уредника ове велике и важне културне манифестације, која је отворена синоћ на Цетињу, казао је да је академик Вуксановић открио и демонстрирао још један начин како је могуће читати Његоша.
Поводом књиге Митрополита Амфилохија Свети Петар Други Цетињски Пустињак и Ловћенски Тајновидац у издању Светигоре, одржан је округли сто који је почео поздравним словом организатора Новице Ђурића, предсједника Удружења књижевника Црне Горе. У причу о дјелу Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, најстаријег члана Удружења књижевника ЦГ, увео је књижевник Милутин Мићовић, предсједник Књижевног друштва Његош, такође један од организатора ове значајне манифестације.
Казивање и размишљање о овој књизи Високопреосвећеног Митрополита, Мићовић је почео запажањем да су у самом њеном наслову Свети Петар Други Цетињски Пустињак и Ловћенски Тајновидац, већ постављени њени акценти.
„Пустињак Цетињски, тако је рекао Његош за самога себе, а Ловћенски Тајновидац, је митрополитова синтагма помогнута искуством православних и библијских тајновидаца“, казао је Мићовић.
Износећи своје виђење да је Митрополит Амфилохије управо у Црној Гори дубље видио Његоша, Мићовић је истакао да је он видио противречности које се боре и ломе у Црној Гори, као и њихову дубину, захваљујући свом свештеном искуству, небознању. Сједећи на катедри на којој је сједио Његош, те противречности неба и земље, првенствено оне које су сабране у човјеку појединцу, а потом у народу, побудиле су се, оживјеле, тако да се разабране прво од Митрополита који сједи на Владичиној столици, нагласио је књижевник Мићовић.
По његовим ријечима Митрополит Његошево искуство сагледава у служењу космичкој (небеској) Литургији и увиђа да је сав космос прожет небеским силама Бога Творца, који прожима сваку твар до посљедњег атома, а Његош је рекао за човјека да је мислећи атом. Затим је објаснио да је у овој књизи, и то можда први пут у култури, написана служба пјеснику светитељу.
„Митрополит је то видио и показао увјерљиво у овој књизи, да има дубокога основа говорити о Његошу и као светитељу. Али по мом мишљењу, ако би тако могли тако да поређамо: пјесник светитељ, богознанац. Наравно Његош је и филозоф, религијски мислилац, пјесник и једна укупна стваралачка личност која је у свом стваралачком вијеку од 20-ак година, повезала човјека с небом, и Црну Гору прикачила небу и цијело српство.“
На крају свог излагања књижевник Милутин Мићовић је закључио да није случајно што се духовни интелектуални интерес за Његоша јавља све више. Ако смо дошли до границе да као народ паднемо у ништавило, истиче господин Мићовић, тада се најбрже јављају Његошеве мисли, које је он исто тако изговорио са границе просвештенија, адске силе, окупација Турска, све су било навалило на Његоша, и тако је прославио лучу и слободу, али слобода која везана са сазнањем, што европски мислиоци двадесетог вијека ни приближно нијесу тако изговорили:
„Зато је Његош најактуелнији и Митрополит је, као интелектуалац врсни, као богозналац, као служитељ Богу вишњему, и човјек од ауторитета великога, ову књигу саставио тако да Његошу даје већу актуелност и присуство у нашем реалном животу, откривајући ону димензију која није била довољна виђена.“
Ивана Јовановић, приређивач ове Митрополитове књиге која је настајала у дугом временском периоду и коју чине текстови, предавања и бесједе, које је аутор изговорио или написао, посљедњих неколико година, казала је да ова књига колико говори о Светом Петру Ловћенском Тајновидцу, толико говори и о ономе који нам кроз њу открива дубоку тајну Његошеву.
Митрополитово бављење Његошем (за разлику од многих других) није ни на који начин ангажовано света овога ради. Један је његов мотив – да и друге обрадује својим прозрењем у тајну коју је сагледао кроз лични сусрет са Митрополитом Петром II, у тајни Цркве Божије, у којој нема мртвих, већ само уснулих у Христу.
„Дубоко вјерујем да су се та два слободна и по много чему слична човјека, та двојица архијереја Христове Цркве на истој катедри, срели на пола пута, обојица обрадовани тим познањем, по оној старој да се слично сличном радује, а на корист и спасење многих.“
Зато Митрополит Амфилохије, по њеном мишењу, нема потребу да бјежи од извјесних недослиједности у Његошевом дјелу, нити да их оповргава. Он се не боји да каже да је Његош и новозавјетни и старозавјетни човјек, да је подложан утицајима свјетске литературе и античке мисли, да је и дјете свог времена – изданак романтизма XIX вијека.
„Све је то Његош, слаже се Митрополит Амфилохије, али је и много више од тога – он је носећи стуб који спаја српски средњи вијек, епско предање и модеран језички израз, и након Св. Саве, други крајеугаони камен српске културе, и српског идентитета. Ово отуда, Митрополит нам аргументовано показује, што се Његош непрекидно и суштински ослања на учење и искуство, односно цјеловито предање Цркве православне. Водећи нас кроз Његошево стваралаштво, Митрополит jасно показује да је то константа, непомјерљиви темељ Његошеве личности, упркос борби непрестаној коју у њему воде два сасвијем супротна закона. А шта је друго то искуство и предање Цркве него познање Слова Оваплоћенога, и живљење Тајном Васкрсења.“
Зато, истиче госпођа Јовановић, да би се Св. Ловћенски Тајновидац правилно разумио, Митрополит нас учи, не смије се губити из вида истина која исијава кроз читаво његово дјело: истина о искупљењу и преображењу света кроз Сина достојног Оца превјечнога, који се обукао у человјечество и Њeговом Васкрсењу, којим је једном заувјек остварио ону клицу васкрса, од почетка у твар положену.
Митрополитово тумачење одликује и созерцање. Дакле, он у свом тумачењу не преувеличава појединачно, истргнуто из контекста, не конструише слику о Његошу на основу разбијених комадића, већ y љубави созерцава преображеног тог великомученика живота. Јовановићева је мишљења да је то најбољи метод познања, нарочито у овом случају, који далеко премашује по својим дометима било коју анализу, ма колико мудра и дослиједна она била.
„Ако прихватимо тај метод, и Митрополита Амфилохија као руководитеља на том сазнајном путу, не остаје нам ништа друго него да склонимо са стране све сумње и да са радошћу и пунога срца, заједно са Митрополитом препознамо Владику Рада као уистину Христовог Светог Пустињака и Тајновидца. Да се на њега молитвено ослонимо, да нам буде помоћник у борби непрестаноj, и спољној и унутрашњој, којa је и овом покољењу нашега рода, прилично збуњеном и изгубљеном, запала у удио. Вјероватно у томе и лежи прави смисао и разлог пројаве светости Његошеве баш у наше дане“, закључила је Ивана Јовановић, приређивач књиге Свети Петар Други Цетињски Пустињак и Ловћенски Тајновидац.
Академик Синиша Јелушић је говорио о књизи у оквирима савремене теорије књижевности, у првом плану савремене теорије интерпретације књижевног дјела. Нагласио је да се још од Аристотелове поетике, па до нама савременог Умберта Ека, поставља питање како тумачити једно књижевно пјесничко умјетничко дјело. Његов задатак, који сам себи поставио, био је да, из оквира овог теоријског мишљење, покуша да из тог угла пропита посматрање границе тумачења у овој Митрополитовој књизи.
„Ова књига спроводи оно што до сада није било присутно у литератури која се бави Његошем, дослиједно тумачење које почива на принципима без остатка хришћанске херменеутике, и она је по томе врло специфична и диференцирана, дакле различита у односу на цјелокупну библиотеку текстова и дијела која се Његошем баве.“
Као даље двије битне особине, које се везују за покушај тумачења ове Митрополитове књиге, навео је статус партикуларних или издвојених исказа у односу на универзалне и доминантне исказе Његошевог дијела, дакле тумачење самих за себе издвојених одређених реченица и пјесничких исказа.
„Сво Његошево дјело, пише Митрополит, јесте прожето једном ријечју славословљем Творца. То је фундаментална премиса и све премисе онда разумијевамо или покушавамо тумачити и оне ставове који су опозитни, по свом значење, у односу на овај став. Веома важно, а рекао бих чак и најважније, интертекстулно тумачење значења текста, што значи успостављање веза. Нико до те мјере није успостављао тако дубинске везе у тумачењима Његошевог текста досад као што је то учинио Митрополит у овој својој књизи.“
У закључку академик Јелушић је рекао да је овом књигом заправо побијен основни закон модерне теорије књижевности која је довела у питање однос књижевног текста и уопште могућности метафизичких тумачења, јер је показала да се без таквог приступа књижевном тексту не може прићи уопште или се не може разумјети његова суштина, поготову уколико је ријеч о таквом пјеснику, филозофу, мислиоцу, какав је био Петар Други Петровић Његош. Казао је да ова књига одговара и на један важан проблем теорије и интерпретације, да се мора успоставити духовна сагласност између онога који чита и онога што се чита. Без те духовне сагласности срца, отворености духа, која просто кореспондира са суштином онога што је предмет нашег читања, од правог резултата читања не може бити ништа.
Др Душко Певуља изнио је своје импресије о изванреденој књизи коју је Митрополит посветио Петру Петровићу Његошу. Истакао је да све књиге о Његошу истакнутих првих људи српске науке о књижевности, нарочито књиге књижевних теоретичара и историчара књижевности, не допиру до онога што је суштина Његошево пјесничког дјела и његове пјесничке и богословске мисли:
„У том смислу видим огроман значај књиге Митрополита Амфилохија Свети Петар Други Цетињски Пустињак и Ловћенски Тајновидац која је послије владике Николаја најбоља књига која је до данас написана о Његошу.“
Сакупљени текстови на једном мјесту у једној књизи, на један цјеловит начин, доносе бриљантну анализу свеукупног Његошево дјела:
„Оно што је посебна одлика тих текстова је што су већина њих изговорени као предавања, али са невјероватном концентрацијом Митрополита на она кључна мјеста помињаних дијела у тим бесједама. У том смислу можемо да кажемо да је ово књига о укупном Његошевом дјелу, од помињања ране Његошеве пјесме Црногорац свемогућем Богу до његовог Тестамента. Сав укупан опус узео је Митрополит у обзир и то према оним кључним носећим мјестима. У том смислу Митрополит је најубједљивији и најбољи, што се уосталом од њега очекује.“
Даље је појаснио да кад Митрополит каже да Његошево пјесничко дијело има литургијски карактер, књижевни теоретичари по правилу то не доживљавају и не осјећају, јер су секуларног настројења, немају никаквог контакта и додира између онога ко спознаје и предмета спознаје.
„Митрополит Амфилохије на једном мјесту каже да је суштина сваког богослужења и сваког чина у Цркви дивљење пред Тајном божанства и пред Тајном свијета, и благородност и славословије за дарове којима је Бог човјека даровао и у том кључу тумачи Његошево дјело. Читаво његово дјело по кључним својим тежишним својствима заправо представља то литургијско богослужбено дивљење Творцу. У својим текстовима у овој књизи Митрополит оцртава богословски лик Петра Петровића Његоша и каже да он нема свој изграђен богословски систем, што се и не очекује од једног богослова, али наглашава да је Његош по томе изузетак што своју богословску мисао саопштава у пјесничкој форми“, казао је између осталог Др Душко Певуља чијим је излагањем завршена прва сесија другог дана „Његошевих дана“ коју је употпунио и програм дјеце са вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа.
Весна Девић
Фото: Јован Д. Радовић
