Select Page

Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви 13. и 14. новембра 1944. стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња. И данас, послије 75 година, на цетињском новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната

Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање.

То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији. Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”. Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком.

Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса. Ово подсјећање само је корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.

Стријељани без суда и пресуде:

ДР ЈОВАН ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ, професор Цетињске гимназије,

МИЛЕВА ПЕТРОВИЋ РОЂ. СТАНИШИЋ, супруга проф. Јована Петровића-Његоша,

ЈОКО ГРУЈИЧИЋ, директор Учитељске школе на Цетињу,

МИЛОСАВА ГРУЈИЧИЋ рођ. Кусовац, супруга директора Јока Грујичића,

НИКОЛАЈ ДОРИОМЕДОВ, проф. цетињске Богословије,

ИЛИЈА ЗОРИЋ, директор Цетињске гимназије,

МИХАИЛО ЗОРИЋ, проф. Цетињске гимназије,

АЛЕКСАНДРА МАТАНОВИЋ, проф. енглеског језика,

МИРКО ДРАГОВИЋ, управник Народног позоришта на Цетињу,

ТОМО МИЛОШЕВИЋ, предсједник цетињске општине у Краљевини Црној Гори и Краљевини Југославији,

ВАСИЛИЈЕ КАПИСОДА, ученик Цетињске гимназије,

МАРКО ПЕРОВ МАРТИНОВИЋ, послужитељ Цетињске гимназије,

НИКОЛА БАЈОВ ПОЧЕК, правник у финансијском одјељењу,

ВУКО ПЕЈОВИЋ, општински чиновник,

МИЛЕВА БОРОЗАН, општински чиновник,

МАРКО САВОВ ПЛАМЕНАЦ, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу,

НИКО САВОВ МИЛОШЕВИЋ, чиновник Државног музеја на Цетињу,

ЉУБО ИЛИЈИН КНЕЖЕВИЋ, поштански чиновник

НИКО МАШАНОВ КРИВОКАПИЋ, поштански чиновник

МИЛО ПРЉА, инжењер агрономије,

ДУШАН ЛУКИН ВУЈОВИЋ, поручник Краљевске Југословенске војске,

ИВАН МИЛАЧИЋ, заступник фирме „Сингер” на Цетињу,

МОМЧИЛО ЗЕКОВИЋ, полицијски чиновник,

ВЈЕЦЕСЛАВ ВАЦЕК, полицијски инспектор,

НИКОЛА МИЛАШЕВИЋ, власник столарске радионице,

СТАНКО ФИЛИПОВИЋ.чувар манастирске шуме на Цетињу,

ЂУРО ПЕРИШИЋ, месар

ВЈЕКОСЛАВ АНДРЕЈЕВ, инжењер грађевинарства

 

Проф. Предраг Вукић: ПАРТИЗАНСКЕ ЕГЗЕКУЦИЈЕ НА ЦЕТИЊУ У НОВЕМБРУ 1944.

Послије искрцавања англоамеричких трупа у Француској јуна 1944. и неумољивс офанзиве Црвене армије на руском ратишту услиједило је масовно по- тискивање њемачке војне силе на свим фронтовима и рат је коначно ушао у своју’завршну етапу. У раздобљу од септембра до децембра 1944. год. партизанске војне снаге извршиле су за- узимањс свих градских центара у Црној Гори и спровелс успјешно протјеривањс њемачких окупационих трупа из Црне Горе. На жалост, ослобођсње од њсмачке окупације и Слом фа- шизма, као изразито тоталитарног и нечовјечног поретка, није истовремено означило успостављање новог, праведнијег и ху- манијег друштвеног система који би се темељио на начелима парламентарне демократијс и поштовању основних људских и грађанских права већ побједу бољшевизма који је слично фа- шизму укинуо парламентарну дсмократију и вишепартијски систем и суспендовао основне грађанске слободе. Јсдна од ос- новних каракгеристика бољшевизма потврђена историјским ис- куством у свим државама у којима јс овај друштвени систем освојио власт јс и спровођење немилосрдне и бескрупулозне физичке ликвидације свих грађана који из било којих разлога сметају носиоцима оваквог друштвеног порстка. Примјењујући методе својих идсолошких инспиратора Лењина и Стаљина, Одјељсње за, заштиту народа (ОЗН-а) за Црну Гору је састав- љало спискове за ликвидацију свих оних грађана који су се макар и вербално замјерили комунистима. Послије протјери- вања њемачких трупа, партизанске јединице које су заузеле ос- лобођене градове у Црној Гори одмах су без оклијевања и адек- ватног судског поступка извршиле егзекуцију свих грађана који нијссу одступили са четницима а чија су имена била назначена. на списковима за погубљсње „неподобних“. Као админи- стративни центар Црне Горс Цетиње у томе није могло бити изузетак всћ само још један трагичан примјер који потврђује ле- њинско правило да нема и нс смије бити милости прсма „кла- сним нспријатељнма“.

Дана 13. новсмбра 1944.године Цетиње су ослободили борци Дессте црногорскс ударнс бригаде под командом Николе Бановића. Већ истог дана увечс, прсма већ примљеном списку за егзекуцију ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу. Погубљени су:

1)         Јоко Грујичић, директор учитељскс школе на Цетињу.

2)         Милосава Грујичић, рођ. Кусовац супруга дирскгора Јока Грујичића.

3)         Др. Јован И Пстровић-Његош, професор физике и хемије у цетињскоЈ гимназији.

4)         Милeва Пстровић, рођ. Станишић, супруга проф. Јована Петровића-Његоша.

5)         Мирко Драговић, управник Народног позоришта на Цетињу.

6)         Марко Савов Пламенац, начелник финансијског одје- љења Краљевске банске управе на Цетињу.

7)         Никола Бајов Почек, дипломирани правник.

8)         Момчило Зековић, полицијски чиновник.

9)         Иван Милачић, заступник фирме „Сигнер“ на Цетињу.

10)       Вуко Псјовић, општински чиновник.

11)       Милева Борозан, општинска чиновница.

12)       Василије Каписода, ученик гимназије.

13)       Никола Милошевић, столар.

14)       Вјекослав Андрејев, занимање непознато.

Али то није био крај егзекуција. Већ 14. новембра уха- пшено јејош 14 грађана. Стријељани су 15. новембра на истом мјесту на комс је извршена прсдходна епекуција, у Хумцима код новог гробља у Цетињу. Погубљени су:

1)         Илија Зорић, директор цетињске гимназије.

2)         Михаило Зорић, професор историје у цетињској гимназији.

3)         Николај Дориомедов, професор вјеронауке у цстињској гимназији.

4)         Марко Пeров Мартиновић, послужитељ цетињске гимназије.

5)         Душан Лукин Вујовић, поручник краљевске југословснске војске.

6)         Мило Прља, инжењер агрономије.

7)         Љубо Илин Кнежевић, поштански чиновник.

8 )Томо Милошевић, предсједник цетињске општине у краљевској Југославији.

9)         Нико Машанов Кривокапић, поштански чиновник.

10)       Нико Савов Милошевић, чиновник Државног музеја на Цетињу.

11)       Станко Машов Филиповић, чувар манастирске шуме на Цетињу.

12)       Александра Матановић, кћер цетш^ског апотекара Крста Матановића.

13)       Ђуро Перишић, месар.

14)       Всцеслав Вацек, полицијски агент.

Судсћи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗН-е стријељали су плани- ране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак са имс- нима 42. грађана из Цетиња одређена за погубљење али је нс- чијом интервенциЈом списак редуциран на 28. имена. Сви ови грађани погубљени су без предходно спроведеног судског по- ступка. Одмах по извршеним егзскуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на комс су поименично навсдсна име- на свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због „са- радње са окупатором“. За свакога од њих наведен је тачан датум погубљсња. Овај плакат је истакнут на јавним мјестима у граду али је по нарсђењу мјесних „народних“ власти убрзо повучен. Уствари, никаквог судског поступка нијс ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и нај- мањих судских формалности. Прсма сјећању савремсннка тога трагичног раздобља 1наше прошлости који су лично познавали својс пострадалс суграђане, нико од њих нијс заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу времснску робију. Погубљени су због својих антикомунистичких увјерсња, а не због конкретних кривичних дјела против човјсчности којих нијс ни било. Многи од њих су избјегавали активно бављсње политиком а нико од њих, колико нам Је познато, није активно учествовао у извр- шењу појсдиначних или масовних убистава, паљевина и при- мјени осталих насилних мјера ратног терора.

Мсђу њима је било и нсколико угледних грађана Це- тиња. Професор Илија Зорић рођен 7. фебруара 1892. године на Цетињу у породици Јосифа Зорића и Јоване рођ. Мартиновић. Гимназију је свршио на Цстињу 1910. године а студије славис- тике у Кијеву. Био је профссор књижсвности у Цетињској гим- назији (од 1914-1932), инспектор просвјетног одјељсња Кра- љевске банске управе на Цстињу, дирсктор Которскс гимназије (од 1934-40.) а потом дирекгор Цетињске гимназијс (од 1940-

44.) Активно је учествовао у културно-просвјстном животу Цс- тиња. Био јс члан уређивачког одбора цетињског историјског часописа „Записи“ (од 1927-30.) и један од уредника „Записа“ (од 1932-33.). Поред „Записа“ сарађивао је у студији „Цетињс и Црна Гора“ (Београд 1927.) и у зборнику „Алманах-шематизам Зетске бановине“ (Сарајсво 1931.). Писао јс књижевне рецснзије о многим нашим писцима, пратио рад цстињског Народног ^ позоришта и нарочито књижевну публицистику и развитак шта- мпе у Црној Гори. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 52. години живота.

Његов млађи брат Михаило Зорић, који је погубљсн истог дана, рођен је на Цстињу 9. новсмбра 1900. Био јс про- фссор историје у Цетињској гимназији (од 1925-1944 ). Написао је и објавио студију „Краљ Никола Пстровић Његош (младос-т и првс године владе)“. Студија је објављена на Цстињу 1935. и броји 30 страница. Написана је на основу објављенс литературе и необјављене докумснтацијс цетињског архива.

Професор Јоко Грујичић рођен јс у Горњем Загарачу 20. септембра 1891. у породици Марка Грујичића и Плане рођ. Маркишић. Био је профссор француског језика у Цетињској гимназији (од 1914-1936.), в. д. директора Цетињске гимназијс (од 1936-40.) и дирекгор учитељске школс на Цетињу (од 1943- 44.). Стријељан је 14. нодембра 1944. на Цетињу у 53. години живота заједно са супругом Милосавом рођ. Кусовац.

Профссор Николај Дориомедов рођсн јс 22. фебруара 1892. у Кијсву у породици Гсоргија Дориомедова и АнастасиЈ« рођ. Гроздов. Свршио јс духовну академију у Кијсву 1916. По- слије Октобарскс револуције избјсгао је у Југославију. Био је професор цстињскс богословије (од 1921-26.) а пото.м профссор богословијс Св. Сава у Срсмским Карловцима (од 1926-32 ). Од- луком Св. Синода од 19. августа 1932. премјсштен је у цстињ- ску богословију. По други пут био је професор цетињске бого- словије (од 1932-35.) а потом професор вјсронаукс у Државној учитсљској школи на Цстињу (од 1935-41.) За вријеме окупације (од 1941-44) био је професор вјеронаукеу цетињској гимназији. Указом кнеза намјесника Павла од 27. јануара 1940. годинс одликован је Ордсном Св. Саве V стспена. Стријељан јс на Цс- тињу 15. новембра 1944. у 52. години живота.

Др Јован Петровић-Њсгош рођсн јс 14. августа 1897. године у Његуши.ма у породици Ивана Гајова Петровића-Њсго- ша и Маке рођ. Поповић. У Његушима је завршио основну шко- лу а нижу гимназију на Цстињу. Срсдњу поморску школу уписао је у Котору гдје је завршио два разрсда. Послије свршсног школовања вратио се у Југославију и посветио просвјетном раду. За вријсме краљевске Југославијс био јс профссор у по- морским школа.ма у Бакру и Дубровнику а затим јс радио као професор гимназијс у Косовској Митровици и у Београду. докјс у раздобљу од 1929-1932. године био суплснт цетињске ги.м- назије. У току окупацијс био јс професор физике и хсмијс у цетињској гинмазији. Стријељанје 14. новсмбра 1944. на Цсти- њу у 47. години живота заједно са супругом Милевом рођ. Станишић.

Дугогодишњи прсдсједник цетињскс општинс Томо Милошевић рођсн је 9. августа 1886. године на Цетињу у поро- дици Андрије С. Милошсвића и Киће рођ. Мартиновић. У др- жавну службу ступио јс 1. октобра 1905. и као судија цетињ- ског окружног суда наименован јс 3. новсмбра 1920. годинс за прсдсјсдника општинс. Афирмисао се као изузстно креативан и

предузимљив градоначелник. „За вријеме његовог предсје- дништва општина Цетиње осјетно јс пошла напријед. Прове- дено је финансијско и административно урсђење, подигнуте су двије модерне тржнице и јсдна основна школа, отворене су и предатс саобраћају нсколике важне улице, откупљена зграда дјечијег забавишта и земљиште за нову централну основну шко- лу, двоструко јс увећана елсктрична централа и набављен мате- ријал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улицс су засађенс разним дрвећем итд.“ (Илустровани званични алманах-шематизам Зетске бановине, Сарајево 1931. стр. 238.). Томо Милошсвић је активно учество- вао у разним културно-просвјетним и националним удру- жсњима. Одликован је орденима Бијслог орла V степена, Југос- ловснске круне VII и Румунском звијездом IV стспена. Ду- жност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за вријеме краљевске Југославије али не и у току окупације, па је самим тим нсјасно због чсга је погубљен када нијс сарађивао са оку- паторским властима. Стријељан је 15. новембра 1944. на Це- тињу у 58. години живота.

 

Мирко Драговић је рођен 1896. године у Улцињу у породици историчара и професора Марка Драговића и Јелене рођ. Газивода. Основну школу и гимназију је завршио на Цетињу а потом се уписао на Правни факултет у Бсограду, који није завршио. У Подгорици покренуо је и уређивао нсдјељни лист „Глас Зетс“, чији је први број изашао 3. маја 1928. године и који је послије двадссет бројева престао да излази, 5. јуна 1930. Филмско образовање је стекао у Берлину. Био је први црногор ски школовани рсдитељ и први филмски радник Црне Горе. Аутор је синопсиса за филм „Закон црних брда“, који је 1928. године снимило прсдузсће „Деви филм“ из Берлина. За вријеме окупације био је управник Народног позоришта на Цетињу. Стријељан је 14. новембра 1944. у 48. години живота.

Марко Пламенац јс рођен 26. септембра 1885. год. у Бољсвићима у Доњој Црмници код Бара у породици Сава Пла- менца и Марије рођ. Кусовац. Био јс начелник финансијског одјељсња Краљевскс банске управе на Цетињу. Стријсљан је 14.

новембра 1944. године на Цетињу у 59. години жи- вота.

Никола Почек је рођен 5. маја 1906. године на Цетињу у породици Баја Почека и Милице рођ. Пејо- дшК. Студије права завршио је у Загребу. Био је чи- цовник финансијског одјељења Банске управе Сав- $ке бановине у Загребу, да би потом био постављсн за чиновника финансијског одјељења Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 14. нове- мбра 1944. године на Цетињу у 38. години живота.

Љубо Кнежевић је рођен 6. септембра 1903. године на Цетињу у породици Илије Кнежевића и Стане рођ. Прља. Свршио јс нижу гимназију и пош- тански техникум на Цетињу. Био је поштански инс- пектор Дирекције ПТТ на Цетињу и предсједник Скупштине поштара Зстске бановине, као и предсје- дник фудбалског клуба „Слога“ из Цетиња. Стри- јељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 41. години живота.

Нико Кривокапић је рођен на Цетињу у породици Машана Кривокапића и Марије рођ. Радо- њић. Тачан датум рођења није познат. Био је поштан- ски инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу. Стри- јељан је 15. новембра 1944. на Цетињу.

Мило Прља је рођен уЉуботињу 1900. године у поро- дици Мргуда Прље и Стане рођ. Дапчевић. Гимназију је завр- шио на Цетињу, а у Перуђи (Италија) јс свршио агрономију 1924. Уочи окупације био је чиновник пољопривредог одјељсња Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 44. године живота.

Душан Лукин Вујовић је рођен 6. фебруара 1914.. го- дине у Чевским Ублима код Цетиња. По профссији био је пје- шадијски поручник краљевске југословснске војске. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 30. години живота.

Марко Перов Мартиновић је рођен у Бајицама на Цети- њу 1897. год. Пуних осамнаест година био је послужитељ Це- тињске гимназије, почев од 1926. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цетињу у 47. години живота.

Станко Филиповић је рођен 5. августа 1883. године у Добрском Селу код Цетиња у породици Маша Филиповића и Јоше рођ. Мартиновић. Био је чувар шуме Цстињског манас- тира. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цстињу у 61. години живота.

Нико Милошевић је рођен 13. фебруара 1898. године на Цетињу у породици Сава Милошевића и Марије рођ. Вуковић. Био је чиновник Државног музеја на Цетињу. Стри-јељан је 15. новембра 1944. године на Цетињу у 46. години живота.

Александра Матановићје рођена 21. марта 1917. годи-не на Цетињу у породици цетињског апотекара Крста Мата-новића и Ане рођ. Петровић-Његош. Њена мајка Ана је била ћерка војводе Божа Петровића, рођака краља Николе. Гимназију јс свршила на Цетињу 1936. године, а студијс енглеског језика у Београду 1940. Стријељана је 15. новсмбра 1944. на Цетињу у 27. години живота. Њен млађи брат Павле Матановић, студент фармације, одступио је са четницима из Цетиња у новембру 1944. године и у одступању је изгубио живот. Вријеме, мјесто и околности у којима је страдао нијесу познати.

Што се тиче осталих грађана који су погубљени у овим дводневним егзекуцијама није нам, на жалост, било могуће доћи до основних биографских података и о њима.

Све до данас званинна историографија третирала је процес епекуција извршених аа Цетињу и у другим градовима Црне Горе крајсм 1944. годннв као својеврсну табу тему, непо- добну за темељно научно истрзживањс, па ова тематика до сада уопште није подробно изучена нити расвијетљена. Имена наредбодаваца и извршилаца ових егзекуција, барем званично, остала су непозната н непрозвана. Архивска грађа, која би нам могла пружити јасне и децидне одговоре на овај проблем, остала је недоступна научној и националној јавности и послијс протока педесет година од ових трагичннх догађаја. Она се несумњиво чува у архиву МУП-а Црне Горе а дјелимично и у архиву МУП- а у Београду али њено кориштење у научнонстраживачке сврхе ни сада није могуће. Али све значајне личности из војно- политичког апарата НОП-а у Црној Гори за свих ових педесетак година избјегле су да се конкретно одреде према овим егзе- куцијама, па тако и према дводневним погубљењима групе грађана на Цетињу у новембру 1944. Нико од њих, што је заиста индикатнвно, није осуцио али ни одобрио ове егзекуције, вје- роватно зато јер је н њима било јасно да су оваква масовна стрнјељања била непотребна и бескорисна по интересе нове др- жавне власти. Дугогодишњи директор Историјсног института у Подгорици, академик доктор Димитрије Димо Вујовић био је одмах послије ослобођења Цетиња, па тако и за вријеме ових дводневних егаекуција предсједник Среског народноослободи- лачког одбора Цетиња и секретар Среског комитета КП на Цетињу. Налазећи се на руководећој управној и партијској функцији у Цетињском срезу, он је, природно, морао знати по- јсдиности које су претходиле овим егаекуцијама као и имена налогодаваца пројскгованих егаекуција, али јс све до својс смр- ти, 1995. годинс неумољиво и истрајно ћутао и своја сазнања о овим инфамним догађајима никада није повјерио научној и националној јавности Црне Горе и Југославије. У том погледу једини изузетак је учинио генсрал-пуковник ЈНА и народни херој Блажо Јанковић, који се у интервјуу „Побједи“ од 10. мар- та 1992. године, осврнуо и на дводкевне егзекуције на Цетињу. Осудио је погубљења угледних грађана, али имена егаекутора ннје именовао. Дајемо извод из овог интервјуа у коме генерал Јанковић износи своје мишљење о овим егаекуцијама. Ово миш- љење је за нас врло интересантно, јер осим генерала Блажа Јанковића, нико од народних хероја и високих војних и партиј- ских руководилаца НОП-а, уопште није дефинисао свој став прсма масовним погубљењима грађана на Цетињу и у Црној Гори крајем 1944. Извод из интервјуа дословно гласи:

Директор гимназије Илија Зорић био је фин човјек, а ми смо га касније стријељали.

Када?

У току револуције.

Што убисте човјека?

Што, што! Дао је мени, теби, Марку и Јанку, можда слабу оцјену. Био је строг, али правичан.

Само је то разлог?

Ништа друго.

Ко га је стријељао?

Јединица Николе Бановића, Десета црногорска бригада у мојој су били све дојучерашњи четници, мање-више. Ова бри- гада је формирана 1944. године. И њега убију ђаци-понављачи. И брата Миша су му стријељали истог дана. Био је фрајер и само зато су га убили. Ником зда није направио. Да није нском дјс- војку преотео или нешто слично?

Ма није. Него ето тако…

(Од Цеклина до Целовца и натраг, Блажо Јанковић, ге- нерал-пуновник, народни херој: Разговори, сјећања, документи, Побједа, 10. март 1992., стр 16.)’

С правом нам се чини да у овом интервјуу има прили- чно произвољних и нетачних факата са којима се не бисмо мог- ли сложити. Спискове за погубљење грађана на Цетињу, али и у другим градовима Црне Горе, нијесу састављали „дојучерашњи четници“, већ официри ОЗН-е који су учествовали у НОП-у још од 1941. године. Егзекуције грађана осуђених на смрт, такође, нијесу извршили „дојучерашњи четници“, у чију сс лојалност није ни имало повјерења, већ провјерени и фанатизовани ка- дрови КП, којима је интерес Партије био изнад свега, па самим тим и изнад животних интереса њихових најблискијих сро- дника. Изјава генерала Јанковића да су професоре Илију и Михајла Зорића стријељали „ђаци понављачи“, прикрива стварну суштину проблема. Сасвим је вјероватно да је при састављању спискова грађана Цетиња одређених за физичку ликвидацију, егзекуторе мотивисао и критеријум личног реваншизма. Али већина грађана који су лишени живота није никада ни радила у просвјети. Од 28. стријељаних грађана само је њих петоро било запослено у просвјетним установама. Зато се с правом поставља питање: због чега су и из којих разлога стријељани остали грађани? На ово питање генерал Јанковић је избјегао да јавности пружи адекватан одговор. Основна сврха ових егаекуција била је, не само физичка ликвидација грађанства антикомунистичке оријентације, већ и стварање и ширење атмосфере страха и несигурности у грађанском слоју Цетиња и Црне Горс као и присиљавање градског становништва на безусловну лојалност. Егзекуције су биле својеврсна демонстрација силе и моћи нове „народне власти“ која је и на тај начин злокобно стављала до знања да ће у одбрани „тековина НОБ-а и револуцијс“ примијенити све, па и најсуровије методе, стриктно се руководећи начелом “циљ оправдава средства“.

Наша намјера је била да овим скромним прилогом ‘ двадесетосам недужних жртава црвеног терора на Цетињу сачувамо од неумитног заборава историје и људског сјећања, које се са доласком нових покољења постепено гаси и нестаје. Друштво које нема моралне и политичке снаге и воље да се суочи са братоубилачким сагрешењима својих предака, да реафирмише идеју националног и грађанског помирења и да оствари духовни и морални препород („преумљење“) свога народа осуђено је на неминовни суноврат и нестајање са историјске сцене. У том случају за наш народ више нема наде.

Смишљено и срачунато прикривање и одобравање братоубилачких покоља и огрешења у нашој прошлости увод је у нове сукобе, нове неспоразуме, нова страдања, којима као да нема краја. Опште национално помирење у духу Христове Истине једина је могућа алтернатива оваквом фаталном исходу наше будућности.

Приредио: Јован Маркуш

 

Pin It on Pinterest

Share This