На данашњи дан, 7. октобра 1042. године на Туђемилском пољу код Бара одиграла се позната битка у којој је дукљанска војска под вођством кнеза Стефана Војислава, родоначелника династије Војислављевића, поразила византијску војску. Оснивач династије Војислављевића у двиjе значајне битке поразио је Византију и изборио се за независност Дукље. Смрћу кнеза Часлава Клонимировића прва српска држава је престала да постоји, а ромејски (византијски) цар лако их је вратио под своју контролу. Ипак, убрзо широм Балкана дижу се устанци и тада почиње успон српске владарске династије Војислављевића, назване тако по Стефану Војиславу, дукљанском кнезу. Од почетка XI вијека почела се међу српским областима истицати Дукља. Ту се склонио велики број утицајних и виђених људи и ту се почело стварати ново средиште националног и државног живота. И Дукљани су употријебили прву прилику да се дигну на оружје за своју слободу. На чело устанка ставио се дукљански обласни кнез – окретни, подузетни и лукави Војислав. Али Византија је у тај мах била јача но што су устаници мислили. Савладани су и Војислав је одведен као талац у Цариград. Стефан Војислав је послије годину дана успио да побјегне и врати се у Дукљу, као и да преузме власт и над Травунијом и Захумљем. Након тога му се осмјехнула срећа – о обалу се разбила византијска лађа са државним новцем, па је кнез одлучио да је заплијени. Наравно, то је изазвало бијес у Цариграду, па су на Дукљу послали казнену експедицију. Како пише Јован Скилица, „Георгије Проват, стигавши у земљу и запавши у гудуре, јаруге и беспутна мјеста, изгуби цијелу војску и сам се једва спасе“. Наравно, Византија није одмах одустала, па је 1042. године послала нову војску, када се одиграла чувена битка код Бара. „Заповједник војске Михаило крене на Трибале (византијски назив за Србе) и да савлада Стефана. Са 60.000 војника упаде у земљу Трибала, пролазећи путевима стрмим и кршним и врлетним и тијесним тако да упоредо нијесу могла ни два коњаника да иду. Срби су њима намјерно дозволили и допустили да улазе, док се Михаило није бринуо о безбједном повратку. На повратку, пошто су се напљачкали и накупили много плијена и заробљеника, кад путујући стигоше у тјеснаце, непријатељи почеше да бацају камење и гађају стријелама, док они око Михаила нијесу могли да се служе ни рукама ни оружјем. Неки погођени одмах погинуше, други се низ стрмине стровалише и јадно завршише, тако да се околне гудуре и рјечна корита напуне мртвацима. Паде их око 40.000, а изгине и седам стратега. Остали, кријући се по жбуњу и шумама и брдским гудурама, ноћу се спасу боси и голи, тужан и суза достојан призор онима који гледају“, пише Јован Скилица. Након тога, Византија је прихватила независност Дукље, а Стефан Војислав је био владар. Наслиједио га је син Михаило, први српски владар са титулом краља.
Приредио: Миомир Ђуришић
