Пише: др Владимир Лепосавић
Нестала ријеч докази, остале попис и упис државне својине
Када је 16. маја ове године Влада Црне Горе гађала народ у лице Предлогом закона о слободи вјероисповијести, истим оним којег се већ једном одрекла 2015. године, свако нормалан је, ипак, био у чуду. Најприје због тога што се власт вратила озлоглашеној и јавно осуђеној намјери употребе Закона о вјерским слободама за имовинско обрачунавање с Црквом, а затим и због чињенице да је Црква титулар права који најдуже траје на простору ове државе, а чија је позиција правног имаоца, одн. власника, сопствених посједа чиста и бјелодана до неприкосновености. То је правна чињеница која је вјековима неспорна и неоспоравана, да је постала ноторна, а ноторне чињенице се не доказују старо је и, данас, прво правило науке и закона о грађанском судском поступку(facta notoria non egent probatione).
Званична власт је, ипак покушала да докаже како епархије Српске православне цркве наводно нису власници својих храмова, у Никшићу, Подгорици и Цетињу, али није успјела нити у једном од неколико судских и других редовних спорова које је покренула. Након тога, Влада Црне Горе је дошла на идеју да свој наум спроведе у дјело, али тако што је овог пута у томе неће ометати поступци обавезног судског испитивања, па је 2015. године објавила Нацрт закона о слободи вјероисповијести, којим је предвиђела да се из земљишних књига и јавних евиденција избришу уписани власници и њихова имовина додијели држави, то јест себи. Ваљда охрабрена ауторитетом своје несмјењивости, Влада као да вјерује да је довољно да она изнесе неку тврдњу па дато, без икакве провјере и без иједног доказа, постане ново право и опште правно правило.
Тада је ова радња први пут и названа конфискацијом, и то од стране експерата Венецијанске комисије. Они су, наиме, у свом Нацрту мишљења од 27. новембра2015. године, нагласили да одредбе члана 52 и 53 нацрта закона представљају „конфискацију као недвосмислено кршење права на мирно уживање права својине“ (стр. 19, 20 и 22, тачке 86,87, 88, 89 и 96 Нацрта мишљења). Влада је повукла нацрт закона да би, послије четири године самосталног и скривеног рада на тексту новог закона, предложила потпуно исто, коначно рјешење – једино скративши одредбу о конфискацији из 2015. године за израз да ће ишта уопште бити „утврђивано“. Тако је 20. маја 2019. године усвојен Предлог закона о слободи вјероисповијести у којем је поручено да „вјерски објекти за које не постоје докази постају државна својина“. Влада предлаже да о овоме одлучује, не суд у прописаном, парничном поступку, већ орган управе, одн. Владе, задужен за послове имовине – и то у до сада непознатом, а свакако не судском поступку „пописа вјерских објеката који су државна својина“. Дакле, црквена имовина, из члана 62 предлога закона, већ у следећем члану постаје државна својина. Не само да чланом 62 није прописано обавезно судско испитивање тврдње да црквени објекти не припадају Цркви, већ је, на потезу од члана 62 до члана 63, нестала чак и та једна ријеч „докази“ – а остале само ријечи „попис“ и „упис државне својине“. Из текста предложеног закона, који је већу првој верзији био противуставан и дерогирајући према цијелом систему важећих закона, изгубиле су се чак и саме ријечи „утврђивање“ и „докази“. Наставили се оваква примјена европских стандарда, могли бисмо, свиу Црној Гори, завршити спавајући под ведрим небом и хранећи се голим рукама, са земље. Најблаже и најпристојније што се о овоме може казати јесте да представља конфискацију. Европски суд за људска права је, у низу случајева, осудио све могуће облике конфискације имовине укључујући ту, наравно, и ситуације када се конфискација врши „усвајањем закона“ или на други „индиректан начин“.
– Наставиће се –
Извор: Дан
